Од давнина је познато да, током зимских месеци, утихну радови по сеоским газдинствима, што сељанима пружа могућности да више времена проводе у дружењу са комшијама и пријатељима. Окупљања у вечерњим сатима позната су као прела. Држећи се прадедовске традиције, након несретних година страдања, Врличани одлучише да се  окупе на Прелу Врличке крајине. У сали ресторана „Симона“ у Земуну, 23 фебруара сабрало се близу 400 Далматинаца пореклом из Врличке крајине и њихових пријатеља. Посматрано по старосној структури, радује велики број припадника младих нараштаја који су имали прилику да меморишу презентовану културну баштину својих предака. А међу осталим Врличанима зрелије и старије животне доби, носталгија за завичајем је, у салу, довела и осамдесетогодишњу Љубицу Новаковић (најстарији учесник на Прелу), коју је брижно пратила унука Драгана.

Културно-уметнички програм је осмислила једна од врличких перјаница међу припадницама нежнијег пола – Боба Росић. Прво је назвала: „Добро вече Врличка крајино на прелу беседе, песме, суза и смеха“. Нагласила је да је дружење заказано без званичног, наметнутог организатора, а у сврху окупљања народа који је жељан рода свога и завичаја свога. Сматрала је да је најсврсисходније да прочита прилагођени извод из поздрава пуног емоција нашег земљака из Атине – Владе Росића. Из писма, прво је издвојила забелешку Вука Караџића да се“ најправилније говори око врла Цетине“. У наставку, уз знаменитог владику Никодима Милаша, поменута су имена са којима треба да се поносимо и то: свештеник Петар Стојсављевић, историчар Вељко Ђурић Мишина, писци Јово Радуловић, Петар Кривошић, Бранко Бокун, Милош Мељанац, Јован Вученовић, доктори Петар Бокун, Марко Петровић, Славиша Загорац, Јово Стојсављевић, глумци Стана Катић, Петар Рнић, Џек Јовчић, песник Душан Гајић- Жоља, а не би смели заборавити Динка Шимуновића и Иву Ћипика. Са посебним оушевљењем, Владо Росић наводи да су само Врличани могли деведесетих година из пепела издићи бисер културног идентитета – обичај чувања Христовог гроба. На крају уводне беседе, Боба Росић је одагнала било какве сумње око легалитета за организовање скупа, изјавивши да легитимитет извире из богато укорењене историје наших предака са простора Динаре и Свилаје, страдања и уздизања из пепела снагом динарског гена.

Културно-уметнички програм отворио је Никола Ђапић из Изворне групе „Плитвице“ са песмом уз гусле „Ој крајино рано над ранама“. Надовезјући се на песму, Боба Росић се  осврнула на страдални пут Врличана кратко и на утемељеност о чувању корена, о чему су писали владика Никодим Милаш, Симеон Кончаревић, Доситеј Обрадовић, Вељко Ђурић Мишина, Васо Павловић и Милош Црномарковић. Из историје народа Врличке/Цетинске крајине издвојила је податак да су се, на Никољдан 1945, у Станишић преселиле 242 породице са око 1.500 чланова. За сваку похвалу је, да су ти колонисти пренели потомству традицију и обичаје карактеристичне за кршевиту Далмацију.

Затим је Босиљка Перић – Батак рецитовала песму Милице Боговац из Кољана под насловом „Потапање села Кољани“. Водитељка програма Боба Росић је посебно апострофирала ову песму, указујући да ју је написала млада, полуписмена Милица која је тиме исказала неизмерни бол и тугу због губитка огњишта, када је на Цетини изграђена брана Перуча. Опет је прилику добила Изворна група „Плитвице“ да „на суво“ отпева песму „Ој Цетино“. Затим је на бину изашла једна из млађе генерације Врличанки – Драгана Томић, од које се очекује да „на многаја љета“ проноси културно наслеђе нашег краја и, уз пратњу групе „Плитвице“, отпевала народну, епску песму „Ропство Јанковић Стојана“.

На ред је дошао и Дејан Баришић (који је минуле године у Врлици изабран за харамбашу Чувара Христовог гроба) и уз гусле извео народну, епску песму „Стари Вујадин“.

Посебно интересовање публике изазвао је Александар Васиљевић из Крагујевца (мајка му је из Врличке крајине) и прочитао одломак из свог романа „Са Цетине Никола“, у коме је описан истинити догађај из Цетине уочи Првог светског рата.

Ред песме, ред поезије и прозе, па опет на ред дођеше чланови групе „Плитвице“ и „на суво“ отпеваше песму „Кад облаци крену с,мора“.

У наставку програма, микрофон је уступљен једном од ретких повратника у завичај -Владимиру Маринку. Он је присутнима на занимљив начин пренео своје искуство на обновљеном огњишту у Кољанима и тиме подгрејао наде потенцијалних повратника да крену његовим стопама. Боба Росић се осврнула на специфичну, надалеко препознатљиву народну ношњу Врличана, која упућује на везу са српским витезовима страдалим на Косову пољу. То потврђује и предање да се у цркви Св Николе у Врлици чувала ратна застава Југ Богдана која је страдала 1971. у подметнутом пожару. Наведени историјски подсетник био је заправо својеврстан увод за следећу тачку програм у којој је гусларско умеће демонстрирао Дејан Баришић, овога пута кроз песму „Слуга Милутин“. Ређа се низ уметника, па на сцену излази још једна нада из генерације младих Врличанки, Љепосава Малбаша. Успешно користи указану прилику и плени пажњу песмом „Сини јарко Сунце са Косова“.

О жалу за завичајем кроз стихове говорила је песникиња Босиљка Перић – Батак. А како су се некад по селу водиле ћакуле показале су, у својој нумери, Радмила Арамбашић, Гордана Гога Попадић и Јелена Гајић. Да Врличанке имају и завидне музичке потенцијале, демонстрирала је певачка група Маовичанки у саставу: Даница и Боја Петковић, Анђа и Даринка Цвитковац и Драгана Томић. Оне су за непуну недељу дана вежбања успеле да се представе као изузетно компактан састав.

Једино одступање од утврђеног сценарија програма десило се у случају времешног диплара, најстаријег репрезента наше културне баштине Милана Рнића – Миовића, који се није појавио „на зборном месту“. Наравно то није омело присутне да, саслушају кратак опус његовог рада који је изнела Боба Росић, те аплаузом награде његов вишедеценијски ангажман на свирању на диплама, са којима је и на међународном плану пронео славу нашег завичаја.

Највећи број учесника забележен је у нумери којом је описано одржавање дернека и покушај групе Личана да украду младу Врличанку. Атмосферу на дернеку дочарали су женска пјевачка група са Маовица, група „Плитвице“ као и мушка пјевачка група „Отишић“ у саставу: Мирко Гајић, Душко Борковић и Душан Рађен.

На ред је дошла Гордана Гога Попадић да покаже рецитаторске способности читајући песму Сандре Ратић – Зечевић.

По други пут наступила је Љепосава Малбаша и отпевала култну песму „Пукни зоро“.

Културно-уметнички програм је завршио глумац и хумориста Милан Малбаша из Бенковца који је 20-ак минута засмејавао Врличане.

Музички део програма отвара група „Јандрино јато“ и дуго времена одржава крајишку атмосферу. Ипак, појављује се изненађење вечери у лику Малог Баје Книнџе који међу присутнима изазива делиријум одушевљења. Ка бини сјатила се омладина да буде што ближа Баји. А он као аутентични представник Крајишника, везе са стиховима и складним пратећим покретима и гестовима те погађа дамаре публике. Поред тога, Баји треба одати признање што је, недовољно опорављен од хируршке интервенције, нашао снаге да се прикључи весељу. У краћој изјави после наступа треба забележити следећи део који објашњава суштину његове блискости са Врличанима:“није то ништа далеко, јер за четри сата пешке преко Динаре долазио сам у манастир Драговић“.

Од сијасет примера поздрављања земљака и пријатеља који се годинама нису видели, треба изнети сусрет две припаднице из лозе Росића, чији су се преци раздвојили пре више од два века. Наиме, један огранак из братства Росића се почетком XIX века из Отишића преселио у Ливањско поље и из тог породичног стабла потиче Сава Росић – врстан преводилац са руског језика, а из братственичке, отишићке базе потиче Боба Росић – водитељка програма. Да су род најбоље сведочи њихова доминантна карактерна родољубива компонента.

На основу утисака огромне већине присутних на Прелу, може се констатовати да је дружење синова и кћери Врличке крајине оправдало очекивања. Изнету оцену потврђује и следећи део изјаве проф др Драгане Веселиновић – Црномарковић:“Вече Врличана је једна вредна и дивна манифестација која је требало и раније да се организује, да окупи наш народ у дијаспори и у Србији. Вече које је организовано изузетно је лепо, потенцирана је наша традиција и обичаји како се не би заборавили. Просто, дух народа који је живео на тим просторима одржава се и даље у свету. Апеловала бих да се наш народ, ма где да се налази, у Србији или у свету, држи заједно“.

Милош Мељанац