После три године поново сам се обрео у завичају својих предака. При сачињавању плана посета светињама, природним лепотама и другим знаменитостима поред реке Цетине, на врх листе уврстио сам обиласке места у којима су живели моји преци. Тако сам и поступио, па сам на терену, уз помоћ домаћина Владимира Маринка, прво у Отишићу обишао прадедовско огњиште, (које је од августа 1995 претворено у згариште), а потом и месно гробље.

Вукла ме је жеља да и у Дабру поступим на исти начин, јер ми баба по мајчиној линији потиче из тог села, из рода Стојанаца. После 10-ак километара вожње по узаном, прашињавом путу насутим са туцаником, дођосмо до одредишта. Село је у доброј мери девастирано и готово опустело, те нисам био у могућности да приупитам неког мештанина за помоћ, како бих пронашао кућу из које ми је потекла баба Марија. За утеху реших да обиђем православно гробље. Кад сам закорачио на гробљанску парцелу, саблазнио ме је призор до темеља срушене цркве Свете Недеље. Иначе, на самом гробљу присутан је приличан број традиционалних, камених, надгробних споменика карактеристичних за сахрањивање православног живља, парцела је ограђена и солидно се одржава, а запажа се тренд да се подаци о покојницима на мермерним плочама све више исписују на латиничном писму. Запалио сам свећу за покој душе својих предака из овог места, обишао бројне споменике и начинио више фотографија.

Напуштајући Дабар нисам обраћао пажњу на дивну природу и увалу Перућког језера, јер ми је мисли опрхвала слика уништене светиње. Познато ми је да сваки рат прати страдање људи, њихове имовине, друштвених добара, па чак и сакралних објеката. То се правило потврдило и у случају насилног разбијања друге Југославије, који су иницирали и подупирали моћни спољни фактори. Попут других ратних жаришта, и у Цетинској крајини, са обе зараћене стране, забележени су случајеви рушења и скрнављења богомоља. Ипак, од ратних страхота протекло је више од две деценије, што је сасвим довољан временски период да се отклоне последице безумља. Обновљен је манастир Драговић, подигнуте су нове или рекоструисане оштећене цркве, али у Дабру, по том питању, као да је време стало. Из хришћанског и цивилизацијског угла посматрано, такво стање је неприхватљиво јер погађа, како родбину Срба који посећују гробове својих предака (наравно и Српску православну цркву), тако у још већој мери актуелну власт Републике Хрватске – чланицу Европске уније. Од надлежних органа Републике Хрватске, очекујем да на делу покажу исти однос према римокатоличким и православним храмовима, одн. да на православном гробљу у Дабру учине богоугодно дело и у сарадњи са представницима СПЦ обнове цркву, чиме би аутоматски применили европске стандарде о уређености гробаља и елементарног поштовања светиња мањинске заједнице.

Милош Мељанац