Ганута размерама злочиначке, погромашке акције „Олуја“ песникиња Јелена Катић је, 05 августа 1995, изразила своју бол кроз стихове песме „Исповест тужне Свилаје“. Јелена је родом ваљевка (удата за Душка Катића из Отишића), која се сродила са Свилајом, Отишићем, Пољицама и целокупним врличким крајоликом.
Исповест тужне Свилаје
Шесто година човек се рађао, трајао и умирао,
А да није питао које је годишње доба.
Шесто година се није растајао од:
Дома, њиве, неба и гроба.
За само један дан се покрчи шума,
Шесто година стара.
Дете у колевци се носи,
А нико о гробљу да се стара.
Застрашујућу песму петлови почеше да певају,
Пошто се кокоши са седала спремају.
Сити јарићи тужне сне уснивају,
Како им мајке вуци растрзавају.
За само дан насташе страшне муке,
Стоке у ланцима и дивљачи у шуми,
Човеку да срце пукне од рике,
Телета што од мајке оде „пуми“.
Залаја пас над гробом газде,
Леже да га телом штити,
Док булдожер заора дубоке бразде,
И разнесе му последње нити.
Сав један народ поче да куља,
Из камена у реку да се слива,
Јер се над њим наднесе хуља,
Која од среће поче да пева.
Моја уста не могу бити стена,
Ветрови ко оркан певају тугу,
У очима ми само остаје сена,
Док стварам људску шарену дугу.
Београд, 05. 08. 1995. Јелена Катић
