Почетак ове године  обрадовао је Врличане жељне записа о родном крају. За то се данас, у Књижари/штампарији „Мини-бој“ у Батајници, постарао Драшко Маринко (родом из Кољана) који је, са песмарицом „Сећања“, обогатио културну ризницу Врличке крајине. Кроз циклусе песама подељених у четири годишња доба, песник Маринко је дочарао предео између планина Динаре и Свилаје, коме посебну драж даје река Цетина.

Програм промоције књиге успешно је водио ауторов син Владимир – по занимању глумац, који се са породицом скрасио у Скандинавији. У краткој уводној беседи, Драшко је нагласио да су сећања на отети завичај лековита, јер олакшавају живот. Затим су Владимир и ауторов млађи брат Милан наизменично прочитали неколико песама из збирке, о којима су Драшко и присутни  развили садржајну дискусију са израженом нотом носталгије за родном грудом. На крају је прочитана рецензија Зорана Самарџића (која је наишла на изузетно топао пријем код публике), па је права штета што иста није нашла своје место у књизи. Наиме, Драшка Маринка краси скромност у којој он можда застрањује, јер је сматрао да је рецензент Самарџић претерао у похвалама, па из тог разлога текст рецензије није уврстио у књигу. Не би улазили у тумачење исправности одлуке песника Драшка, али смо сматрали за сходно да посетиоцима сајта „Врличка крајина“ дамо на увид необјављени текст рецензије. Наравно, кроз неколико песама и фотографија приказаћемо атмосферу у књижари, за коју се побринуо домаћин Никола Борковић.

Песнички подухват Драшка Маринка заслужује сваку похвалу и наговештава да би ова година могла бити берићетна у књижевном стваралаштву Врличана расутих широм земаљске кугле.

Да ли се ова рецензија односи на Драшка Маринка или на љубав као универзалну покретачку снагу људског рода? Драшко вешто пише о љубави према жени, девојци,  завичају, годишњим добима, пролећном цвећу, цветању воћњака, води, изворима, камену, носталгији, као и о животу својих предака, комшија и целог рода којем и сам припада.

Много је лакше  писати о надахнућима које аутор (на само себи својствен начин), описује, везана за родну груду, за српски народ којем даје душу, а која је скоро затрта, него о епитетима којим обасипа лепоту крајолика који га прожимају тако јако, као да никада није напустио родни крај и окружење које је спознао кроз мајчино млеко којим је задојен.

Завичај о коме пева је кршевит, по многим критеријумима суров за живот, али га аутор доживљава као рај на земљи за којим пати, са носталгијом се сећа детаља које претаче у поезију препуну живописних слика. Врлички рај је овековечен у називима заселака, топонимима вртача и увала, укусу воћа, лепоти цвећа, топлини мајке и носталгијом за минулим временима. Свестан да  више неће постојати обичаји и слике његовог детињства, песник описује и у стихове претаче своје виђење ствари и околности које памти. Он село назива градом, а то значи да се у његовом граду води рачуна о свим аспектима које данас једна градска целина мора да има, од културе, музеја на отвореном, просветитељства, кодекса понашања, вере и историје места.

Ипак, овде је реч о делу које је тако језгровито аутор описао – опевао, прожето је искреном љубављу према завичају, традицији и обичајима, лепотом постојања, а све обавијено велом вере у динарско порекло и постојаност. 

Ова књига песама представља поглед на једно време, на трајање, на веру, на обичаје и самим тим се сврстава у етнолошку агенду која бележи тренутак историје, као што фотографски апарат бележи тренутак постојања. Ова књига је као вино, што више време пролази добија на свом квалитету, јер све што је опевано одлази у заборав и једини начин да се од заборава сачува је управо надахнуће које је песник доживео, опевао и забележио за нека наредна покољења.

 Вредност песмарице у толико је већа, јер су се збиле врло неповољне историјске околности за српски народ, тако да данас скоро и да нема Срба на простору Врличке крајине, о којем Драшко пева и не само да пева него кроз песму оставља печат времена, како је било и како сада више не постоји живот који је аутор проживео.

Лингвисти, критичари и сви они који су својим образовањем и вокацијом позвани да суде о књизи, имају своју аргументацију за ставове које ће можда у будућности изнети о овој књизи, али са аспекта љубави којом је ова књига прожета, од почетка до краја нема места  евентуалном стручном замерању, јер она у себи садржи бисер осећања аутора која може да изнедри само искрена љубав према родном крају и према домовини које више нема. Батајница 22.04.2019.                                                           Зоран Самарџић