У улози домаћина Јовица Кртинић – директор Библиотеке „Милутин Бојић“ је отворио културни догађај, те напоменуо, да је Мељанац већ једном гостовао међу овим рафовима са књигама када је представљао књигу „Прилепски контрасти“ – тему о којој се мало знало, као и о међуратној колонизацији Далматинаца у Прилепско поље. Похвалио је његов ангажман који се огледа и у писаној форми и кроз документарне филмове и репортаже и замолио присутне да са пажњом пропрате филмски запис.

Након пројекције филмске репортаже, уводничар на тему положаја српске заједнице у Републици Хрватској, секретар Удружења избеглих Срба из Хрватске –  Милојко Будимир је исцрпно презентовао (не)прилике у којима живе повратници. Истакао је да су, нека подручја Хрватске која су етнички очишћена од Срба током операције „Олуја“, међу најненасељенијим крајевима на кугли земаљској, као што је и његов родни Грачац у Лици. Похвалио је аутора Мељанца за сачињен филмски запис из Врличке крајине и додао да су се, овакве репортаже, до недавно тешко могле наћи у програму Јавног сервиса. На побољшању незавидног положаја Срба – повратника сви се морамо ангажовати, нарочито представници српске заједнице у Сабору, као и матичне државе – додао је Будимир. Приметио је да је протеклих година забележен тренд неупоредиво већег броја Срба који се из Хрватске враћају у Србију, него обратно. Према његовим речима, протеклих деценија власт се у Загребу мењала, али је у односу према српском питању остао исти курс којим се настоји озаконити резултате етничког чишћења и повратнике претворити у грађане другог реда, као и обесхрабрити потенцијалне повратнике од идеје да се врате на крајишка огњишта. Такође, Будимир је указао да имамо парадоксалну ситуацију да се, после пријема Републике Хрватске у Европску унију, положај Срба знатно погоршао, а „повампирена идеологија и авети прошлости“ представљају сталну опасност за српску заједницу. Попут праксе пренебегавања помињања српског имена у Врличкој крајини, исти модел се примењује у Книну – граду у којем су Срби уочи разбијања друге Југославије чинили око 90% становништва.

Треба истаћи податак да је Милојко Будимир историчар-археолог који је, поред осталог, сачинио преглед страдалих сакралних споменика и православних цркава у Хрватској током XX века. До акције „Олуја“ радио је као кустос и дректор музеја у Книну. Потрудио се да, од ратних пустошења, сачува богату заоставштину вајара Ивана Мештровића, као и из других музеја, да би после рата, у покушају конвалидације радног стажа, доживео да га нови руководиоци музеја нису хтели ни примити на разговор. Добро је познавао археолошке локалитете книнске крајине и често је боравио у Цетинској крајини, па се добро присећа и географских топонима. Детаљно је упознат са културним благом које је страдало током рата, укључујући и споменик владици Никодиму Милашу. Предосећајући опасност, са колегама је предузео мере да се, део богате културне баштине далматинских Срба, благовремено измести у Републику Србију. Сагласан је са ставом блаженопочившег патријарха Павла, да прво треба да се врате људи, па онда културно благо.

Будимир је приметио да је исти сценарио, који је у репортажи предочен за депонију смећа у Отишићу, примењен и у српском селу Биљанима Доњим код Бенковца. Хиљаде тона индустријског отпада који има канцерогена својства из некадашње творнице електрода и феролегура из Шибеника годинама се складиштио у близини тог села на локацији „Црно брдо“. А шта тек рећи на чињеницу да је, од магистралног пута до депоније асфалтирана деоница пута дужине два километра, а да у исто време ниједна повратничка кућа нема асфалтиран прилаз до својих дворишта. Додао је да опасности од отровних материја није био изложен само сеоски атар, већ је у центру села изграђена спалионица органског отпада. Покрет зелених се није оглашавао по овим питањима, јер се ради о српском селу, констатовао је Будимир. До нагле промене према потенцијалној „еколошкој бомби“, дошло је тек када су хрватски представници схватили да канцерогени отпад путем подземних вода и ваздушних струја угрожава много већи простор, па су у Сабору прозивали министра заштите околиша и министра туризма. Еколошки скандал није могао проћи незапажено на међународном плану, па је реаговала Европска комисија подносећи тужбу Европском суду против Републике Хрватске, из разлога што није обезбедила адекватан ниво заштите људског здравља и околине у Биљанима Доњим, закључио је Будимир.

Незадовољство третманом крајишких удружења, Милојко Будимир је илустровао податком да ће, Наставни центар Комесаријата за избеглице и азиланте у Пландишту, послужити и Крајишницима да ту оснују свој информативни центар, библиотеку и реализују разне активности. Сматра да је локација прилично удаљена од престонице и других већих градских центара, што ће умногоме отежати рад удружења.

Аутор репортаже – Милош Мељанац је објаснио да новинар Данко Перић из здравствених разлога није могао да присуствује филмској пројекцији, да би затим прокоментарисао фотографију Врлике која је послужила као позивница за вечерашње дружење. Упознао је присутне да је у доњем делу слике православно гробље, у средини православни храм Св Николе, а у горњем делу тврђава Градина или Прозор. Затим се осврнуо на званичне статистичке податке о попису становништва у XX веку на простору Врличке крајине који су најмеродавнији показатељ о катастрофалним последицама које је југословенска идеја имала по српски народ. Елем, за време власти Аустроугарске империје 1910, у Врлици и околини пописано је 7.411 православних и 6.844 становника римокатоличке вероисповести. Превага православног становништва огледала се и на изборима, што најречитије потврђује податак да је, за начелника у Врлици биран српски представник у периоду од 1864, па све до 1939. када је власт новоустановљене Бановине Хрватске „политичком хајдучијом“ сменила српског, а затим за првог човека поставила представника из реда Хрвата. После једног века (по попису из 2011. који је сачинио Завод за статистику Републике Хрватске) српско становништво је сведено на свега пар стотина, а хрватско броји око 2.000 лица.

Даље, аутор репортаже је указао да поједини заступници српске заједнице, као и новинари несвесно мешају „бабе и жабе“ тј. изјављују да на простору Врличке крајине нема Срба, али да такође нема ни Хрвата. Такво поистовећивање је крајње неумесно, јер је српски народ августа 1995. избегао са огњишта да би сачували живу главу на раменима, док се хрватско становништво после пријема Хрватске у Европску унију добровољно, масовно исељава на запад у потрази за бољим животним стандардом. Полуразрушене српске куће су махом зарасле у коров и драчу, к томе треба додати да се разним перфидним мерама спречава повратак протераним Србима да се врате својим огњиштима на једној, док на другој страни Хрватима се здушно помаже у обнови кућа, покретању приватног бизниса итд. Знатан број Срба се не усуђује да посети згаришта својих домова од опасности од судског процесуирања за наводне почињене ратне злочине, док хрватски гастарбајтери неколико пута годишње обиђу своја имања и излече носталгију за завичајем, закључио је Мељанац. Размере депопулације врличког простора осећају се и у повећању броја дивљих животиња, па примера ради, Владимиру Маринку из Кољана орлови су ове зиме однели половину пернате живине. У улози сниматеља на терену, аутор филмског записа је запазио честу појаву да малобројни повратници избегавају да у камеру отворено говоре о проблемима који их тиште, па тиме на посредан начин, потврђују статус нижерангираних грађана.

Као допуну филмске репортаже о потирању српског присуства на овом простору, Мељанац је изнео случај када је, пре неку годину, потомак међуратних далматинских колониста насељених у Прилепско поље, пожелео да посети прадедовско огњиште у Врличкој крајини. Застао је у центру Врлике и приупитао групу окупљених лица да му објасне којим путем да настави ка Отишићу. Добио је одговор да то место више не постоји. Ово је еклатантан пример да вишедеценијска негативна кампања хрватске политичке елите према српској заједници даје негативне резултате и код обичних људи. Са своје стране, избегли Врличани и њихови потомци би требало да, поред тога што завичај носе у срцу, што чешће га обилазе (укључујући и православне светиње) како би своме потомству оставили у аманет да се прађедовска огњишта не смеју заборавити. Том циљу – неговању колективне културе сећања, треба да послужи и филмска репортажа под насловом „Завичају у походе“, закључио је аутор. За дочаравање делића “врличке атмосфере” у библиотеци, потрудио се ауторов млађи син Душан, који је био обучен у одежду Чувара Христовог гроба.

Милош Мељанац