Верници и туристи могу солидним асфалтним путем да посете две средњовековне, православне светиње у Далмацији – манастире Крку (1350) и Крупу (1317), док до треће – манастира Драговића (1395) треба, од насеља Кољане, да превале прашињаву, макадамску деоницу дужине два километра. У питању је раван, каменит терен удаљен неколико километара од горостасне планине Динаре, који при трасирању пута није захтевао веће градитељске подухвате. Такво чудно стање путне инфраструктуре поред реке Цетине трајало је од времена атеистичке Југославије, па се пренело и у међународно признату Републику Хрватску. Посебан парадокс је чињеница да су се, за време друге Југославије, асфалтирању пута ка манастиру највише противили локални српски комунисти, да би и на тај начин показали да су на чврстој, партијској линији отклона од религије својих предака, која је окарактерисана – проказана као „опијум за народне масе“ и као значајна полуга „стално претећег, тврдог, српског национализма“ који је много опаснији од „повремених, благих, меких национализама“ других братских народа. Наведеним каријеристичким приступом српски титоисти су могли задржати позицију (па и напредовати у складу са Статутом и програмским начелима КПЈ) у партијској номенклатури КП Хрватске на једној, а истовремено на другој страни учврстити фотељу руководиоца у служби безбедности или у неком од друштвених предузећа из Цетинске крајине (где је цветало самоуправљање радничке класе) и наравно „побринути се“ о својим члановима уже и шире породице. Истоветну идеолошко-политичку аверзију према СПЦ имали су српски комунисти, како у Србији, тако и у другим федералним јединицама, али треба констатовати да су се комунистички представници других народа и народности са знатно више поштовања односили према религији народа из кога су потекли.

Након трагичних дешавања при насилном разбијању југословенске федерације, у видном пољу независне Републике Хрватске није било побољшање пута ка манастиру Српске православне цркве, који је после акције „Олуја“ опљачкан, оскрнављен и претворен у шталу за неколико стотина крава. Уз доста труда православног епископа далматинског Фотија, свештеника Ђорђа из Имотског, прилога протераних Далматинаца, као и мање помоћи Републике Хрватске, манастир Драговић је „васкрснуо“, те поново представља импозантан материјални симбол вишевековног бивствовања православног живља на простору Врличке крајине.

Оно што су деценијама избегавали да ураде, прво српски титоисти, а потом надлежни органи Хрватске, сплетом повољних околности реализоваће се ове године и то уз помоћ спољног фактора и страног новца. Првенствено захваљујући стандардима ЕУ, који прописују да се путеви регионалног значаја морају асфалтирати, на ред је дошла и деоница макадамског пута од Кољана до Дабра дужине око осам километара. На пројектованој траси налази се и манастир Драговић из XIV века који ће тек почетком другог миленијума добити асфалтну везу са остатком света.

Иначе, од Дабра па до Сиња већ постоји асфалтна цеста, тако да ће ускоро возачи имати на располагању још један паралелни пут од Врлике до Сиња, са леве стране реке Цетине. Радосну вест о почетку радова у близини манастира, објавио је на друштвеној мрежи повратник у Кољане – Владимир Маринко и приложио неколико фотографија са терена (у прилогу).

Надамо се да ће, по завршетку грађевинских радова, братство манастира Драговића, по броју посетилаца, приметити шта значе два километра асфалтног пута. С тим у вези, занимљива је новинарска репортажа од пре годину дана, коју можете прочитати на приложеној интернет адреси.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:745804-Novosti-u-poseti-manastiru-u-Dalmaciji-Ni-sa-kim-zapevati-ni-zaplakati