Прецизно означавање мањих места са путоказним и информативним таблама, као и њихово уредно одржавање, представљају показатеље успешног устројства и функционисања сваке савремене државе у Европи. То нарочито важи за мултиетничка подручја, тако што се законским путем регулише право националних мањина на службену употребу језика и писма. Наравно, очекује се да, у области поштовање права националних мањина, културне и језичке равноправности, предњаче чланице Европске уније, а да их следе земље кандидати за чланство.

Да ли се наведени, општеприхваћени модел доследно примењује у пракси за српску националну мањину у Републици Хрватској? Судећи по фактичком стању из јуна 2019. у  Цетинској крајини има знатних одступања у општинама Врлика и Цивљане.

У општини Врлика (Сплитско-далматинска жупанија) посебно је карактеристичан пример села Отишић. На улазима у село у коме живи искључиво српски живаљ, на узаном асфалтном путу, постављене су табле на латиници са натписом места, али пратећи путоказе за бројне засеоке, уочавају се неке недопустиве ствари.

Као прво, са усташким словом У ишарана је једна табла (фотографија у прилогу). Најкраће речено, овај пример је у директној супротности са постулатима ЕУ, као и уставним одређењем Републике Хрватске да иста почива на тековинама антифашизма.

Даље, један путоказ усмерава путнике ка засеоку Рунић – Устић, иако чланови рода Рунића никад нису живели у селу. Заправо, у питању је фамилија Крунић (фотографија у прилогу).

Следећи случај односи се на презиме Стојсављевић. На табли у центру села правилно пише Стојсављевићи, а на другој различито – Стоисављевићи (фотографије у прилогу).

Усташизована табла – порука стоји већ дуже време и тиме, на посредан начин, одражава национално нетолерантну климу према Србима којом се велича клеронацистичка, геноцидна, усташка творевина НДХ. Такође, погрешно исписани подаци о засеоцима на путоказима показују статус који уживају грађани српске мањине у општини Врлика (нешто више од 5% од укупног броја житеља). Истовремено, преко те „ситнице“ олако прелазе малобројни мештани, као и њихови заступници на локалном и жупанијском нивоу власти.

За највећу православну светињу Врличке крајине – манастир Драговић, на територији Града Врлике не постоји путоказ, нити асфалтни пут. Наиме, од Кољана па до манастира води прашињави, макадамски пут од два километра, a када се дође у близину светиње треба отворити четворо очију да се угледа скрајнута табла која води ка манастиру. Овде треба указати на више парадокса који су присутни у Врлици. Прво, територију Града Врлике чини варошица под истоветним називом и насеља Гарјак, Јежевић, Кољане, Косоре, Маовице, Отишић, Подосоје и Виналић., а на грбу Града Врлике налази се храм Св Спаса из Цетине. Да овом приликом оставимо по страни вишевековни спор да ли је храм православно или римокатоличко светилиште које се налази у средишту православног гробља, али морамо приметити да су на грбу Града Врлике остаци зидова и звоника цркве која се налази, не само на територији друге општине Цивљане, него и на територији друге жупаније – Шибенско-книнске. Друго, на мапи Материјалне баштине Града Врлике, реч старохрватски/а се користи три пута, реч хрватски пет пута, а ниједном реч српски, иако је српски живаљ на том подручју био вековима у већини, све до пописа 1931 (напомињем да се становништво приликом пописа и у Аустроугарској и у Краљевини СХС/Југославији изјашњавало по вероисповести, а не националности). Значи, актуелна власт у Врлици приказује једнострану, извитоперену слику материјалне културне баштине, са основном намером да се ово подручје прикаже искључиво као старохрватско или хрватско, без икакве напомене да је и српско становништво уткало свој културни печат, о чему најречитије сведоче манастир Драговић (1395) и црква Св Николе (1618). Треће, на табли Материјалне баштине дати су подаци о тврђави Прозор са напоменом да је саграђена на прелазу из XIV у XV век, али не и податак да је манастир Драговић подигнут нешто раније – 1395. При томе, не само да се скрива само постојање православне светиње, него се туристима ускраћује информација да, када је низак водостај у језеру Перућа, после посете активном здању богомоље могу да се диве великим, очуваним зидовима потопљеног манастира. Пето, на табли Планинарско-бициклистичке стазе уоквирено је градско језгро Врлике и означена римокатоличка црква Госпе од Ружарја, али нема ознаке за православну цркву Св Николе. Има још сијасет примера некоректног односа према заједничкој културној баштини, попут ускогрудог својатања Врличког кола, музичког израза ојкање итд.

Знатно драстичнији пример кршења права мањине на службену употребу  језика и писма налази се у општини Цивљане (Шибенско-книнска жупанија). Општину чине два села: Цивљане и Цетина где српско становништво у укупном броју житеља учествује са 78,66 %. Ни на згради општине, нити на магистралном путу Книн – Сињ, нити на путевима регионалног карактера нема ниједне двојезичне табле. Начелник општине је Србин – Петар Преочанин, али посебан куриозитет представља састав Општинског већа. Наиме, ово тело чини седам чланова, од којих су четири кандидата са листе ХДЗ (два из породице Гутић и два из породице Тотић), иако хрватско становништво не чини ни 20% житеља ове општине. Подсећања ради, по попису становништва из 1991. у Цетини и Цивљанима живело је 1.583 становника српске, а свега 55 становника хрватске националности, да би се по попису из 2011. број Срба драстично смањио на 188 лица (11,8% од предратног броја), док је број Хрвата незнатно опао на 47 особа (85,4% од предратног броја).

Следећи куриозитет је административно-територијална линија која је Врличку крајину поделила у две жупаније, Сплитско-далматинску и Шибенско-книнску.

У листу куриозитета треба додати податак да општина Цивљане (239 становника претежно српске националности) на својој територији нема пошту, већ се пошиљке примају и отпремају преко поште у Кијеву – селу које је истовремено седиште посебне општине (417 становника – сви хрватске националности).

Остаје непознаница којим су се критеријумима служили надлежни органи када су Цивљане одредили за седиште општине, јер у том селу живи 44 житеља, а у Цетини четири пута више – 195 лица.

ПОРЕЂЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ У ОБЛАСТИ ОСТВАРИВАЊА ПРАВА МАЊИНСКИХ ЗАЈЕДНИЦА НА СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ ЈЕЗИКА И ПИСМА

Уставним законом о правима националних мањина који је Хрватски сабор усвојио 2002. прописано је да се, равноправна службена упораба језика и писма којим се служе припадници националне мањине, остварује на подручју јединице локалне самоуправе када припадници поједине мањине чине најмање трећину становника такве јединице.

А како се по истом питању решава у Републици Србији? Одредбама Закона о службеној употреби језика и писама („Сл гласник РС“ бр 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005, 30/2010, 47/2018 и 48/2018) регулисано је, да се у остваривању права мањина прате статистички показатељи како на нивоу општине, тако и појединих насеља. Јединица локалне самоуправе ће обавезно својим статутом увести у равноправну службену употребу уврстити језик и писмо националне мањине уколико проценат припадника те националне мањине у укупном броју становника на њеној територији достиже 15% према резултатима последњег пописа становништва. Даље, у случају да језик националне мањине није у службеној употреби на територији јединице локалне самоуправе, онда постоји могућност да се у насељеним местима јединица локалне самоуправе, где број припадника одређене националне мањине достиже 15%, називи органа који врше јавна овлашћења, називи јединица локалне самоуправе, насељених места, тргова и улица и други топоними исписују и на језику те националне мањине.

Какав је однос загребачког режима према мањинама сведочи податак да је, од проглашене независности (јуна 1991), протекло једанаест година до доношења уставног закона о правима националних мањина. На другој страни, закон који регулише наведену област у Србији је донет 1991. а неколико измена и допуна је извршено 1993/94. А како се у Републици Хрватској спроводи закон евидентно је из примера општине Цивљане, а још је драстичнији случај града Вуковара у коме живи 34,87% Срба (више од једне трећине). Двојезичне табле са градских институција су, прво ноћу одношене и оштећиване, а затим у сред бела дана провокативно, театрално ломљене, да би пред надлежним судом, главни разбијач двојезичних табли био ослобођен од било какве одговорности. Поврх тога, не поштује се ни одлука Уставног суда о враћању српског језика и ћирилице у Вуковар, а на жалост у томе предњаче градоначелник Вуковара Иван Пенава (статутарним смицалицама), као и председница Републике Хрватске Колинда Грабар Китаровић (својим изјавама). У анахроном и изопаченом виђењу ствари, они користе аргументе да би, прво требало решити питања из 1991, затим двојезичне табле би изазвале напетост и неповерење међу грађанима, као и да би већа права Србима погоршала међунационалне односе, чиме се одлука Уставног суда фактички извргава руглу.

По наведеном питању недавно се огласио и Одбор хрватског Сабора за људска права и права националних мањина, те затражио од хрватске Владе да постави двојезичне табле на зградама државних институција у Вуковару и у свим осталим јединицама локалне самоуправе у којима постоји законска обавеза за то. Такође, саборски одбор је јула 2019. најавио да ће, на својој првој седници у септембру, расправити текст Закона о употреби језика и писма националних мањина, који је 2015. Министарство управе упутило у процедуру (после тринаест година од доношења уставног закона). Значи, после четири године чекања, надлежни Одбор ће разматрати понуђену радну верзију закона, а колико ће времена требати да се текст обликује у предлог закона и нађе пред посланицима у Сабору – видећемо.

У исто време у Републици Србији ситуација је сасвим другачија. Спроводећи закон и Статут АП Војводине, на целој територији града Суботице хрватски језик и писмо су у службеној употреби, затим и у Старој Бингули у општини Сремска Митровица, у Сонти у општини Апатин, у Соту и Батровцима у општини Шид, у насељима Бачки Брег, Бачки Моноштор и Светозар Милетић у општини Сомбор.

Елем, постављени законски праг за остваривање права националних мањина на службену употребу језика и писма у Хрватској – чланици ЕУ је преко два пута виши у односу на Србију и при томе не обухвата поједина насеља у којима живи више од трећине житеља неке националне мањине. Посебан апсурд је, што је Република Хрватска у прилици да оцењује напредак Републике Србије ка евроатлантским интеграцијама, па и у делу поштовања права националних мањина, културне и језичке равноправности као дела европске културне баштине, а она је до сада то више пута, на еклатантан начин, злоупотребљавала, што је повремено засметало и њиховим моћним покровитељима. Сваке „преступне године“ одржи се и састанак Међувладиног мешовитог одбора Републике Србије и Републике Хрватске за националне мањине, али наши представници се још нису позвали на начело реципроцитета, нити су упознали јавност са резултатима свог рада.

На крају треба имати у виду и следећу чињеницу са почетка XX века. Ко је имао увид у матичне књиге Аустроугарске монархије, могао се уверити да је, у истим, за српски живаљ Врличке крајине била заступљена двојезичност. Наиме, у одговарајуће рубрике прво су уписивани лични подаци на немачком језику, а затим испод и на српском језику и ћириличном писму (податке је уносио месно надлежни свештеник Српске православне цркве). Од тада прође једно столеће, а на тој територији скоро да нестаде српског живља. Они малобројни који су се вратили на прадедовска огњишта систематски се ускраћују у праву на службену употребу језика и писма, чак и у случајевима када им то важећи закон омогућава.