Сведочење из другог угла

Ових дана на сајту Удружења „Врличка крајина“ у PDF формату прекуцан је  – и постављен у рубрику култура – текст двотомнекњиге врличанина Петра Кривошића под насловом „Записи са Цетине“ – моје ратне успомене 1941-1945. Подухват врличког удружења (првенствено Милана Арнаута) се поклопио са одржавањем овогодишњег Међународног сајма књига у Београду, што свакако треба да радује љубитеље писане речи. Истине ради, треба истаћи податак да се горе поменута књига могла пронаћи на интернету, у деловима, а касније и у целини, с том разликом што су је овај пут његови земљаци откуцали на ћириличном писму.

На почетку својих ратних успомена, Кривошић бележи како чланови Хрватске сељачке страже у северној Далмацији, у другој половини априла 1941, разоружавају југословенске војнике, понижавају их тако што им скидају одећу и остављају их само у доњем вешу. На жалост, припадници ХСС нису презали ни од убијања недужних војника, пошто аутор наводи конкретна имена отишићана који, после расула војске, нису успели да се врате својим кућама, јер су нетрагом нестали (наведена масовна пракса непријатељског односа према војницима Југословенске војске у крајевима са већинским хрватским живљем демантује тврдњу аутора комунистичке провинијенције по којој су два камиона усташа пристиглих из иностранства формирали НДХ и започели крвави пир над непоћудним живљем – Србима, Јеврејима и Циганима). Такође, уочи рата оштро око Кривошића запажа у завичају примере антисрпске харанге кроз ширење дезинформација, националне и верске мржње, провокација и позива проусташки настројеним елементима да врше насиље над Србима. Његови сељани из Отишића су преко ноћи избачени из нормалног живота који им је пружао самопоштовање и прилику да сопственим радом прехране своје многочлане породице, пошто се нађоше у претећем окружењу непријатељски расположених, наоружаних, усташких скупина. Сплетом неповољних околности преведени су у стање сталне неизвестности, претњи по живот и имовину, малтретирању и склањању у планину. Покушаји неких врличких домаћина да премосте претећу глад тако што би у Славонији купили који џак жита трагично се завршавао, јер су их усташе после легитимисања извлачиле из воза, пљачкале и убијале.

Почеше хапшења, мучења и монструозне ликвидације невиних, виђенијих Срба из Врлике (укључујући и месног свештеника Милана Тришића) које су згрануле и избезумиле православно становништво кад су добили информације од оних ретких, истраумираних срећника који су побегли из јама на Промини или из затвора у Врлици и Книну. Опасност се надвила над незаштићеном српском енклавом – Отишићем. Тада је дошла до изражаја способност самоорганизовања Срба у невољи, па превасходно из разлога заштите српског, цивилног живља од клеро-нацистичке, геноцидне усташке творевине, приступило се оснивању четничких јединица и у Отишићу и у другим местима (у знатно мањој мери формиране су партизанске дружине). Тиме је отклоњена опасност да и Врличка крајина, попут суседног Ливањског поља, буде окупана у крви од усташког србосјека и да јаме безданке са далматинске стране Динаре буду препуне недужних цивила.

Када страда српски народ, по принципу спојених судова страдају и његове светиње, па аутор описује скрнављење и пустошење средњевековног манастира Драговића од стране усташа и италијанског окупатора.

Аутор Кривошић је, као припадник Југословенске војске у отаџбини, био активни учесник у рату, па је у својим сећањима хронолошки прецизно забележио ратна збивања на подручју Врличке крајине, па и шире. Детаљно је описивао догађаје, учеснике у истим, не само своје саборце, него често поименично и лица са противничке ратујуће стране, чиме се исказао као поуздан хроничар тог времена. Као „шлаг на торту“, уследили би његови кратки описи карактерних црта поменутих лица како за саборце, тако и за познате особе из непријатељског табора.

Такође, његове успомене обилују бројним примерима дубоких идеолошко-политичких, ратних и историјских подела међу Србима насталим у Другом светском рату чије последице се осећају до данашњих дана. Посебно је упечатљив приказ братоубилачке борбе између Срба партизана на једној и Срба четника на другој страни, које са Градине наизменично туче усташка постаја.

Пепо проницљиво запажа да се, међу српским комунистичким перјаницама, обликују пројугословенски кадрови који више воде рачуна о политичким интересима других народа, него што брину о сопственим сународницима.

Највише простора Кривошић је посветио приликама у родном Отишићу у коме је централна фигура (па и на знатно ширем простору) протојереј Петар Стојсављевић и његов син Раде (до погибије). Стојсављевић је у међуратном периоду био народни посланик у Скупштини, успоставио је добре односе са угледним хрватским фамилијама из Сиња (што се продужило и у смутна ратна времена), стекао је поверење код представника италијанског окупатора и потрудио се да се српски живаљ Отишића и околине сачува од усташких оргија смрти. Наравно и он је у рату претрпео ненадокнадив губитак када је изгубио сина Радета, затим велику имовинску штету у Отишићу и околини, уништена му је млиница на Цетини…

За дивљење је чињеница да је аутор географски и топографски добро поткован, јер кроз драматичне ратне приче предочава називе свих чука на Свилаји и по Врличкој крајини. У памћење су му се урезали чак и (на брзину ископани) гробови сабораца који су погинули и сахрањени током извлачења Динарске дивизије. Ти подаци су многим врличанима послужили да се упознају са околностима под којим су њихови преци изгубили животе и на којим локацијама су сахрањени.

На више места у свом раду Кривошић показује да не пати од амбиције да монополише писање о Цетинској крајини у рату, него препушта другим упућенијим земљацима (јавно их прозива) да подробније опишу неки догађај и актере у истом.

Аутор се самопрегалачки латио мукотрпног посла да реконструише ратне догодовштине и изложи их на прегледан начин. Поред ратних збивања, описује и тежачки живот полуписменог света виолентног динарског типа, стално претећу глад, нехигијенске животне услове, паљење кућа и отимање блага из газдинстава чији се домаћини налазе на супротној зараћеној страни и др.

Ратне успомене Кривошића представљају драгоцену документарну ризницу која, не само да задовољава радозналост читалаца, већ обогаћује историјско сазнање о ратном вихору који је протутњао Цетинском крајином. Елем, у одсуству озбиљних научних студија, публицистички радови попут књиге Петра Кривошића добро дођу да се новија историја српског народа осветли и из другог угла – антифашистичког покрета ЈВУО који су неколико година помагали савезници са запада. Сведочење активног припадника далматинских четника има и функцију критичког преиспитивања прошлости, пошто смо у периоду друге Југославије (карактеристичном по вишедеценијском једноумљу заснованом на комунистичком монополу над званичном истином) били преплављени литературом која је искључиво славила партизански покрет.

Морамо дотаћи и феномен понављања историје путем историјског поређења прилика у северној Далмацији средином и крајем XX века, пошто сећање аутора може да послужи и за потпуније разумевање дешавања из периода разбијања друге Југославије које су извеле поражене снаге из Другог светског рата (и унутрашње и спољашње).

Књига Кривошића добија на значају када се узме у обзир чињеница да је објављен мали број записа школованих официра, свештеника и друге интелигенције из емиграције о ратним збивањима из Другог светског рата. Наглашени осећај патриотске дужности према своме српском роду (иначе забораву склоног народа), као и у рату пострадалим саборцима, прерастао је у својеврсни публицистичко-историјски изазов који је Кривошић успешно решио. На томе су му његови врличани вечно захвални.

НАПОМЕНЕ:

1.Сматрамо да је сазрело време да, протерани Срби са простора између планина Динаре и Свилаје, покажу како историографску, тако и  колективну културу сећања, те да изнедре „новог Петра Кривошића“ (или још боље групу аутора) који ће објавити објективно сведочење о ратним дешавањима у Врличкој крајини приликом разбијања СФРЈ, јер смо сведоци да је друга страна одштампала више књига са једностраним, извитопереним тумачењем чињеница из верског и грађанског рата са краја XX века.

2.Књига „Записи са Цетине“ – моје ратне успомене 1941-1945, аутора Петра Кривошића је доступна на следећем линку Удружења „Врличка крајина“

https://www.vrlickakrajina.org.rs/knjige/zapisi-sa-cetine-1-deo.pdf

https://www.vrlickakrajina.org.rs/knjige/zapisi-sa-cetine-2-deo.pdf

Петар (Пепо) Кривошић је рођен 1921. у Отишићу подно планине Свилаје од оца Петра и мајке Марте (дев Попадић). Према истраживању Николе Кривошића из Београда, ово братство вуче порекло из Кривошија изнад Боке Которске, одакле се, на прелазу из XVII у XVIII век, њихов предак доселио у Врличку крајину. Име је добио по оцу Петру како би се, по народном веровању, предупредило умирање мале деце. На породичном огњишту одрастао је са шест сестара, а у кући Стојсављевића завршио четири разреда основне школе (према подацима Светка Стојсављевића из Ковина који је у емиграцији у САД више пута посећивао свога оца Гојка, па су заједно ишли код Кривошића и са њим водили дуге разговоре). Стасалог момка од 20 година затиче рат у коме се придружује борцима Југословенске војске у отаџбини, тачније у Отишићки четнички батаљон. Силом ратних (не)прилика, од обичног сељака – сточара преображава се у спретног ратника, одликован је златном медаљом за храброст, стиче чин подофицира – водника и учествује у саставу следећих јединица: Врличке бригаде, Летеће бригаде Косовског корпуса, Цетинске бригаде и Четврте бригаде Далматинског корпуса. При крају рата успева да се, са већином далматинских четника, домогне околине Трста – простор који су контролисали западни савезници. Повратак у отаџбину је био исувише ризичан јер су, у другој Југославији, четници изједначени са усташама, те приказани као заклети непријатељи прогресивног, социјалистичког друштвено-економског поретка заснованог на несаломивом и непоколебљивом братству и јединству наших народа. Даље, били су изложени волунтаристичкој, вансудској освети победника – титоиста (или неправичним судским процесима), загорчавању живота члановима њихових породица, па се већина одлучује да настави живот у емиграцији (примера ради, четник Миле –Николе- Петковић из Маовица је, на наговор мајке -којој су партизани 1944. убили кћерку Зорку пошто није послушала команду да стане- одлучио да после рата остане у завичају, јер није починио никакав ратни злочин. Није се пријавио надлежним органима власти, већ га је, на прадедовском огњишту, скривала мајка. Откривен је после годину дана, доведен у Врлику где је по хитном поступку, без суда, одлучено да се стреља. Пошто су састав народне милиције чинили врличани, нико из тог састава није желео да се прихвати незахвалног посла егзекуције човека кога су познавали и били свесни да током рата није вршио злодела. Из тог разлога, возилом су повели млађаног Петковића ван Врлике и у Шушњару – Гарјаку инсценирали да је искочио из возила, те да би спречили његово бекство употребили су пушке и ликвидирали га пре него што се домогао шуме. Интересантан је податак да су већину чланова ове групе народне милиције чиниле бивше усташе и домобрани који су се „благовремено“ пребацили у партизанске редове).

Петар Кривошић одлази у САД, жени се са Љубинком из Крушевца, и у складном браку добијају две кћерке, Раду – журналист и Нену – економиста (према подацима Сандре Ратић Зечевић). Пошто се породично скрасио, Петар је осетио потребу да, на папир, пренесе своје сведочење о ратним дешавањима поред реке Цетине. Његово скромно формално образовање није му представљало препреку да се, у поодмаклом животном добу, оствари и као песник (прво објављује песмарицу у десетерцу „Четнички вјенац са Цетине“), затим као писац (књига „Записи са Цетине“ – моје ратне успомене 1941-1945). Животни пут је завршио у Калифорнији – Escondidu 2002.