„Опет ћурликаш…“, добацивао би деда унуци која је кроз кућу ишла звиждућући. Појма није имала шта значи то што деда добацује, али је могла да осети поспрдност у изразима које је рођени Маовичанин са типичним далматинским хумором умео да упути свом „првенчету“, како јој је од миља тепао. За разлику од своје унуке која је детињство проводила безбрижно играјући ластиш и прескачући вијачу по асфалту насеља бежанијског брда, он је у истом узрасту чувао благо по Свилаји. У њеним врлетима га је мајка сачувала од усташа током ратних збегова. По ливадама и обронцима тих су се година након рата још могле чути свирале и дипле. У вечерњим сатима, он се, као и друга тадашња деца, тискао уз старије, тада окупљене око гусала, док је његова унука на починак ишла након чувене емисије „Лаку ноћ, децо“… У годинама које су уследиле, одлазећи са оцем, браћом, младом супругом и малим дететом из многољудне заједнице и родне Свилаје, животни пут је наставио на сремачкој узвисини где се свирале нису разлегале. Они који су остајали у селима широм врличке вароши, сведоче да је и по обронцима динарског венца бивало све мање оних који су свирком прекраћивали време.

Иако је музицирање на дувачким инструментима био најзаступљенији вид инструменталне музичке праксе генерацијама Срба где год да су обитавали, чини се да су их потоње исувише лако „баталиле“. Као сведоци минулог времена, својој сада практично преосталој функцији, поједини примерци нашли су се у фундусима етнолошких и завичајних музеја. Тако је, као део богатог музичког наслеђа Срба са простора Цетинске крајине, неколико примерака различитих типова свирала са овог поднебља нашло своје заслужно место у збирци музичких инструмената Етнографског музеја Србије у Београду. Заинтересовани су неке од њих могли видети на недавно завршеној изложби „Свирале“ аутора др Милоша Матића, одржаној од 20. септембра до краја јануара 2021. године у просторијама ове установе културе.

Јавности је било приказано 110 од око 280 предмета из збирке, док је целокупна збирка ових предмета представљена са фотографијама у публикованом пратећем каталогу. Међу њима је свирала из села Отишић која припада роду инструмената са прорезом и бридом, израђена од зове, једноставних, ножем усечених украса, за музеј набављена 1904. године. Примерак свирале из рода двојница, израђених од клена, украшених концентричним кружницама, датирају од краја 19, века а пореклом су из села Кукар. Отишићки примерак нструмента који је типичан за свако село далматинске загоре, дипле, свакако је вредан пажње, јер су дипле из овог врличког села, услед својих особених карактеристика, заузеле и посебно место у типологији музичких инструмената. Оне једине жилаво одолевају времену јер још има оних који их радо, али и умешно, свирају и израђују. Ипак, будућност ни њима није извесна све док унуци оних, чију је свакодневицу испуњавао нетемперовани низ из вешто издељаних комада букви, јавора, клека, тополе, зове и уденутих пискова шевара или трске, не препознају лепоту музичке баштине својих предака и „незатипкају“ по овим древним „тастатурама“.

Драгана Томић