За нас, ласте твоје горе, које осјећају и знају,
видљив си и у језерским дубинама;
и кад око физички не може;
срце задрхти, осјети те и види.
суровости и хладноће људске се стиди.
И слушамо те кад нам причаш,
ти толико тога имаш нам рећи,
и кад је мирно и кад се вода заталаса,
не брини, чујемо те…….
и кад уморан бесједиш, промуклог, дрхтавог гласа.
Изронио си опет, дуго те овако јасно видјели нисмо,
жељан свјетла дана и сунчева сјаја;
да се сузама окупан камен угрије њиме,
да нас залутале са стаза стрмих дозовеш,
да нас подсјетиш да је један извор живота са којег се пије.
Да нам ослабљенима пружиш снагу,
да нам уплашенима одагнаш страх и вјеру ојачаш,
јер људске руке молитве у твом олтару зауставити не могу,
и под водом непрестано воштанице свијеће горе,
за душе оних што су у болу због твог потапања отишли Богу.
Молиш се за снагу, стрпљење и ревност наших пастира,
и за нас, чеда своја, често бденије држиш;
тад тамјан Цетињским пољем замирише из кадионице твоје,
утишају се Динаре и Свилаје шуме и пропланци,
све што дише хвали Господа, сви са тобом поје.
Веселиш се, знам, свом новом руху,
пун љубави сад гледаш ка њему, на узвишењу, горе,
затрепериш од радости кад чујеш звона са звоника,
и са братством Манастира новог узносиш молитве сваке литургије,
пред Светим иконама Христовог и Богородичиног лика.
Поручујеш нам, јављајући се овако, изненада,
да ћеш увијек бити наше пристаниште тихо,
да си ту, будан, као некад и сада,
наших бродова и једрилица сигурна лука,
наш свјетионик, утјеха, топло крило и нада.
Сандра (Ратић) Зечевић
