Након Првог светског рата у далматинском селу Отишићу у засеоку Таван живео је Шпиро Стојисављевић (огранак Мандићи) са синовима Илијом, Јованом/Јоцаном (1887) и Ђуром (1901). Најстарији Илија jе био у браку са мештанком Анђом (дев. Шпика) и остао на огњишту, док су 1924. из породичне задруге изашли Јован и Ђуро. Јован се, са супругом Василијом (дев. Попадић), населио у колонији Петрово код Прилепа, а момак Ђуро је дошао у Београд.
На македонском простору Јован проширује породицу са синовима Николом (1925) и Слободаном (1931). Првог новембра 1932. умире му супруга Василија, па је у Отишићу испросио Марију (1910, дев. Устић). Проширили су породицу са кћеркама Славком, Видом, сином Војиславом и кћерком Даном (1940) на једној, а на другој страни изгубили су Слободана – Јоцановог сина из претходног брака. За време бугарске окупације Македоније, Јован је у лето 1941. од доброг пријатеља Македонца добио дојаву да се његово име налази на врху листе големосрба из Петрова. Бити на листи големосрба значило је да ћеш бити изложен репресалијама бугарског окупатора – физичко и психичко малтретирање. Да би избегао претећу опасност, Јоцан је брзо спаковао најнужније ствари и са породицом се упутио на железничку станицу у Прилеп. Тамо су им из чисте пакости бугарски полицајци одузели све понете ствари и храну. Једна средовечна жена се наслађивала њиховим мукама, па је откинула гранчицу са оближњег дрвета и кидала лист по лист, говорећи бугарским полицајцима да и они тако треба да поступају са Србима (преузето из монографије „Пет огњишта далматинских колониста“ стр. 265).
У брачне воде упловио је и брат Ђуро у Београду и то са Љубицом (1908), кћерком богатог грађевинског предузимача Алексе Малешевића. Становали су на добрим локацијама у граду, а породицу су проширили са кћеркама Мицом/Милицом и Вером/Оливером (1928). Ђуро је у престоницу дошао као самоуки зидар, а за 15-ак година постао је грађевински предузимач.
За разлику од других прогнаних Далматинаца из Прилепског поља који су смештани по помоћним просторијама код србијанских домаћина у Заплању, Топлици, околини Ниша и Тимочкој крајини, Јован се, после дужег путовања, сместио код брата Ђуре Стојисављевића у Кнежевцу – Раковици код Београда. Из братове куће често је са сином момчићем Николом – Никицом ишао на рад у Београд и научио га зидарском занату.
Кад је Црвена армија у победоносном походу у јесен 1944. стигла надомак југословенске престонице, придружио им се Никола Стојисављевић, највише се истакавши као водич, добар познавалац београдских улица. После учешћа у борбама за ослобођење града, у зиму 1944/45 придодат је Шестој личкој бригади и упућен на Сремски фронт. Услед оштре зиме у његовој једници велики број војника је имао промрзлине по екстремитетима, па су неким војницима ампутирани прсти на ногама и рукама. Никола је избегао промрзлине јер је био изузетно вредан, а то је показивао свакодневним радом копајући ровове и правећи земунице тако да му је тело било загрејано.
Настојећи да оствари приснији однос са личким партизанима, Никола се представио да је Далматинац пореклом из Отишића. Колико му је током ратних операција од Београда, преко Сремског фронта, Загреба (после неколико случајева поливања врелом водом и уљем, партизани су ишли средином улице), па у Словенији помогло позивање на далматинско порекло, толико га је могло коштати живота. Елем, по завршетку ратних операција правило је да се одаје признање истакнутим војницима и официрима на победничкој страни, у овом случају, учесницима НОР-а. Име Николе Стојисављевића (у неким документима навођено је презиме Стоисављевић или Стојсављевић) налазило се на списку војника који треба да добију одликовања за учешће у ослобађању Београда октобра 1944. а потом пробоја Сремског фронта. Поред Никициних личних података уписано је село Отишић као место рођења. У команди Шесте личке бригаде пажљиво су прегледали списак војника за одликовање, па кад наиђоше на Николино родно село неколико високих официра је жестоко реаговало и тражило да се избрише са списка, затим да се што пре ухапси и стреља. Као кључни аргумент за избацивање имена Николе Стојисављевића (презиме Стојисављевић је бројно и у Лици у селу Велика Попина), наводили су да је Отишић четничко село (јула/августа 1943. лички партизани су продрли у Северну Далмацију, поред осталих места, заузели су Кијево и Врлику, али су у Отишићу наишли на чврст отпор четника). Николи је током мучног испитивања прећено стрељањем, тако да су његове мисли лебделе између две крајности – одликовања и стрељања. Прецизном провером података утврђено да је рођен 1925. у колонији Петрово код Прилепа, да у животу није видео Отишић, а камоли да је приступио четницима. Уз доживотну трауму коју су му нанели ратни другови Никола је сачувао главу, али стицајем чудних околности није добио одликовања. Док је обављао редовне војничке активности у близини аустријске границе, његов отац Јован је, са породицом из Раковице, реколонизован у упражњену швапску кућу у Сутјесци код Зрењанина. У насталој афери око списка учесника Београдске операције и пробоја Сремског фронта, не пратећи Јоцаново породично пресељење у Банат, створена је збрка па је одликовање упућено у Македонију и исто је примио Никола Стојисављевић од оца Велимира и мајке Божице (дев. Мељанац).
Треба истаћи податак да су само пуким случајем породице Велимира Стојисављевића (пореклом из Отишића) и Обрада Шоргића (пореклом из Биовичиног Села) у јесен 1941. избегле протеривање из Петрова (касније су македонски титоисти преименовали село у Мирче Ацев). При слању одликовања у Македонију и његовом уручивању нико у војним органима није водио рачуна да је Велимиров син Никола рођен 1928. те да у јесен 1944. са 16 година није могао ни бити мобилисан у Југословенску армију, а камоли активно учествовати у партизанским редовима.
Тек 1947. Никола је демобилисан у Марибору у чину разводника. При крају војне службе ангажован је као везиста и по словеначким брдима развлачио километре жице, а приметио је да је у јединицу примљено доста бивших усташа. Често је у себи размишљао да ли је неко бившим усташама претио стрељањем?
Никола је преминуо 2005. у 80-ој години живота, а од више добијених одликовања и признања, у породичној колекцији његовог сина Мирка Стојисављевића, сачувана је само чланска књижица Савеза бораца НОР-а из 1949. године.
Куриозитет је свакако чињеница да је сачувано једно страно признање и то из Руске федерације – Јубиларна медаља „50 година од победе у Великом отаџбинском рату“.
НАПОМЕНА
Уочи предстојећег дана обележавања ослобађања Београда од нацистичке пошасти – 20 октобра 1944. пристигло ми је више десетина скенираних слика и докумената за које сматрам да заслужују да се поделе са љубитељима историје. Нису у питању само завршне ратне операције, него и миграциони, међуратни таласи из Далмације који су допрли како до Београда, тако и до Македоније. Материјал са сликама и документима доставио ми је кум Мирко Стојисављевић из Зрењанина са додатним објашњењима. Његов деда Јован/Јоцан је априла 1931. у цркви Св Николе у селу Вранче код Прилепа био кум на крштењу моје мајке Цвете (доброћудни Јоцан је највише од свих далматинских колониста у Прилепском пољу биран за кума). За ову прилику издвојио сам неколико слика и докумената, а остали ће наћи своје место у наредним пројектима – књигама и филмским остварењима.
Милош Мељанац
