У потрази за бољим животом и „белим хлебом“ знатан број Врличана – првенствено Отишићана напустио је далматински завичај и у међуратном периоду запутио се у Јужне крајеве Краљевине СХС – у Македонију. На жалост очекивања далматинских колониста су изневерена јер их је локална власт, смишљеном опструкцијом државног пројекта аграрне реформе и колонизације, „бацила“ на мочварне недођије Прилепског поља. То је био основни разлог што је велики број колониста, а нарочито мале деце, страдао од бројних заразних болести и немаштине.
Да у сваком правилу/пракси постоји изузетак потврђује и случај насељеника Луке Деспинића. Наиме, слика надгробног споменика са гробља у Сутјесци код Зрењанина сведочи да је Лука живео равно 100 година. Родио се 1890 у Отишићу; 1924 изашао из породичне задруге и са фамилијом се преселио у Македонију у неодрживу насеобину Карађорђево код Прилепа; 1937/8 г- комплетно село је реколонизовано на нову локацију – у прво урбанистичко насеље на македонском простору – Александрово које је лоцирано поред пута Прилеп-Крушево; у јесен 1941 опљачкали су их и из кућа протерали удруженим снагама бугарски окупатор и домаћи сарадници; у избеглиштву у Србији – Барајеву провели су ратни период и (као непоуздани краљеви колонисти) још једну годину приде, да би маја 1946 добили нову колонизацију у Сутјесци код Зрењанина. У овом питомом банатском селу Лујо је 1990 окончао свој животни пут.
Поред доброг здравља и имунитета на епидемије болести, за његово име веже се још један изузетак. Елем, бројна истраживања показују да удовци живе знатно краће у односу на ожењене мушкарце. Хронолошки посматрано Лука је у својој 50-ој години тј. 1940 постао удовац и после породичне трауме (губитак супруге и новорођенчета) живео још 50 година. Са супругом Милицом (дев Арамбашић) имао је седморо деце и то: синове Шпиру, Душана, Јову, Марка, Арсенија и Славка и кћерку Марију. У равном Банату најдуже је живео у породици сина Душана, а после синовљевог упокојења, прешао је у фамилију код другог сина – Јове. Познат је, поред осталог, и по честом традиционалном завичајном певању тј. ојкању и гроктању.
За боље познаваоце путешествија далматинских породица уочљиво је да надгробни споменик има неколико спорних детаља који се односе, прво на чињеницу да земни остаци супруге Милице не почивају заједно са Лукиним (као штп би се могло закључити на основу епитафа на споменику), него у Прилепском пољу, на далматинском гробљу. Милица је 1940 умрла у покушају да на свет у породицу донесе осму принову, а ни беба није преживела мајчине порођајне муке.
Друго, и за Луку и за Милицу на спомен-плочи уклесана је као година рођења 1890. Спорна је година рођења Милице, јер из исте произилази да се у педесетој години живота односно 1940 порађала, што би био својеврстан медицински феномен који није забележен међу другим женама далматинских колониста. Такав подухват или боље речено подвиг, уз сав друштвени и здравствени напредак, и данас би био тешко остварив.
