Богдан Арамбашић (Отишић, 1910) – син Тонке се тридесетих година XX века преселио у Македонију у Александрово код Прилепа у газдинство браће од стрица Јована и Крсте. Из породичне задруге Богдан се 1940. издвојио у колонију Биљаник код Битоља, оженио и проширио породицу са једним дететом. У пролеће 1941. позван је у резерву код Сарајева, где је заробљен и одведен на принудни рад у Немачку. По ослобођењу из конц-логора вратио се у Македонију и тамо сазнао да су му супруга и мало дете за време бугарске окупације страдали под нерасветљеним околностима.
Са југа државе надлежни орган за колонизацију упућује га на север Бачке у Фекетић у упражњену швапску кућу и додељује одговарајућу земљишну компетенцију. Радећи на Пољопривредном добру упознаје и 1946. ступа у брак са Драгињом Тадић из колоније Светићево, а пореклом из Кољана подно Динаре. У браку су добили синове Драгана и Драгољуба који се оженио Росом/Лолом Косовић пореклом из Црне Горе из племена Цуци. Драгољуб и Лола су добили кћерку Снежану и сина Богдана, а на крштење их је кришом у цркву у Бачкој Тополи одвела бака Драгиња.
Емотивна веза мајке Тонке (која се у међувремену преудала у Устиће из Отишића) са сином Богданом овековечена је и са два предмета народне радиности. Наиме, Тонка је била изузетно умешна у изради делова врличке ношње, тако да је сину Богдану послала две торбе – зовнице са препознатљивим детаљима карактеристичним за врлички крај. Са изузетном пажњом зовнице је деценијама чувала Роса/Лола Косовић и како је залазила у године решила је да једну зовницу преда кћерки Снежани, а другу сину Богдану.
На овај начин Тонкине рукотворине од пре једног века биће у сигурним рукама – у генерацији која је на прелима слушала и упијала догодовштине из Далмације и Македоније, зачињене ојкањем и гроктањем, а гласне жице су подмазивали са рујним вином које је Богдан правио.
Милош Мељанац
НАПОМЕНА:
Више детаља о овој породици можете наћи у монографији „Пет огњишта далматинских колониста“.
