Сан сваког спортисте је да својим резултатима досегне што виши ниво, што наравно укључује и репрезентативни дрес матичне државе. Управо у ту фазу улази талентовани, млађани двадесетдвогодишњи одбојкаш Никола Мељанац – водећи поентер у подмлађеном саставу Одбојкашког клуба „Црвена звезда“. „Закуцао је на врата репрезентације Србије“, пошто га је летос селектор Слободан Ковач уврстио у шири списак играча за Европско првенство на коме смо освојили четврто место. Да се са разлогом налази међу нашим најбољим одбојкашима, Никола је потврдио одличним партијама у прва два кола домаћег првенства. Напокон је код новог тренера Игора Жакића прекомандован са места блокера на позицију коректора, која му много више одговара и са које је пресудно допринео јучерашњој победи над прошлогодишњим шампионом Војводином са 3:0 у сетовима.
Треба се подсетити да је Никола одрастао у Златици код Зрењанина, да су његов потенцијал благовремено уочили браћа Никола и Вања Грбић и омогућили му да се „школује у познатом одбојкашком селу – Клеку“. У млађим категоријама редовно је бранио боје Србије, да би се потом обрео у Црвеној звезди. На његову посвећеност спорту свакако да је утицао и отац Милорад који је био међу најбољим стрелцима у историји ФК „Раднички“ из Сутјеске, потом играо у „Пролетеру“ из Зрењанина, а при крају професионалне каријере био на ширем списку фудбалера „Обилића“ из Београда.
Никола је име добио по прадеди Николи Мељанцу – Никузу, пореклом из Отишића – Врличка крајина. Никуз се као момак придружио породици најстаријег ожењеног брата Јакова и средњег брата Филипа – Пилиџа и у међуратном периоду населио у Александрову код Прилепа (четврти брат Јандрија остао је на далматинском огњишту). Неколико година браћа су живела под истим кровом, да би се прво у засебну кућу, на новој локацији Александрова, одвојио најстарији Јаков, па затим Филип и на крају Никуз. Брачног партнера Никуз је изабрао у Цетинској крајини и то Ружицу Ненадић из Дабра код Сиња. Подигли су осморо деце која су им се рађала на три различите локације: првој у Македонији, другој у избеглиштву у Србији и трећој у Банату. У Александрову су добили пет кћерки: Анђу (1928. – удата за Митра Вујасина/Вујасиновића), Драгињу (1932. – удата за Славка Миљуша), Мару (1934. – удата за Петра Кривошића), Даницу (1936), Босиљку (1938. – удату за Луку Петровића), а затим три сина: у Македонији Душана (1941), у избеглиштву у Бучићу код Прокупља – Живка (1944.) и у Сутјесци код Зрењанина – Стеву (1949). Живков старији син је поменути фудбалер Милорад – отац одбојкаша Николе.
Иначе, Никола је изузетно поносан на далматинско порекло и настоји да прикупи што више података о својој породичној лози, о Отишићу, манастиру Драговићу, обичају чувања Христовог гроба у цркви Св Николе у Врлици…
Надајмо се да је дошло његово време да засветли пуним сјајем у свету одбојке, па да крене стопама прослављеног рукометаша Момира Рнића – такође потомка далматинских насељеника у Прилепском пољу, чији је отац Милош део детињства провео у Петрову, а мајка Љуба (дев. Угрчић) у Новом Лагову поред Прилепа.
Милош Мељанац
Напомена: Забрањено преузимање дела или читавог текста и/или фото/видеа, без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама ВМГ услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.
