Од више фотографија које ми је недавно доставио кум Мирко Стојсављевић (1953, Сутјеска од оца Николе/Никице) из Зрењанина, изабрао сам ону која овековечује догађај из 1959. из Сутјеске из Прве улице, када је младожења Коста Каџибанов из Македоније (Славеја код Прилепа) испросио деветнаестогодишњу невесту Дану (Јован/Јоцан) Стојсављевић. До закључења брака је дошло уз проводаџисање Данине сестре Виде и њеног мужа Методија Шункоског.
Прво треба објаснити како су се узели Вида и Методије. Елем, у међуратном периоду Јован/Јоцан Стојсављевић је у Далмацији изашао из породичне задруге и са породицом се укотвио у далматинској колонији Петрово код Прилепа. На македонском простору његова сестра Марија се удала у македонско село Врбјане за удовца Димчета. (више Далматинки се удало за Македонце, а тај тренд настављен је и у другој Југославији). Уз бригу о седморо пасторчади, Марија је подизала и троје деце које је добила у браку са Димчетом. Након окупације и распарчавања Краљевине Југославије у лето 1941, Јоцан је од доброг пријатеља Македонца добио дојаву да се његово име налази на врху листе големосрба коју су сачинили бугарски окупатори и то на основу цинкарења од околних бугараша. Да би избегао претеће репресалије бугарског окупатора, Јоцан је решио да се са породицом исели из куће и потражи уточиште код брата Ђуре у Раковици код Београда. Пре исељења Јоцан и Марија су тешка срца донели одлуку да најмлађу, двогодишњу кћерку Дану оставе на чување у породицу Јованове сестре Цвите. Тек после завршетка рата Јоцан је отишао у Македонију по кћеркицу Дану којој је требало времена да се уклопи у породицу. Од „прогресивног, народног режима“ Стојсављевићи су добили колонизацију у бреговитом Сланкамену, али је Јоцан био згрожен честим призорима људских лешева који су плутали по Дунаву па се пребацио у Сутјеску. Из Баната у посету тетки Цвити у Македонију запутила се његова кћерка Вида и – уз теткино посредовање – удала за Методија Шункоског у село Славеј/Александрово. Треба истаћи податак да је Методије Шунков био једини бугарски војник који је после завршених ратних операција, одлучио да се помакедончи у презиме Шункоски и да трајно остане у Прилепском пољу. Тако је Вида била у прилици да посредује старијој сестри Славки да се из Сутјеске уда за Ивана Сиљаноског из Прилепа. Даље, уз помоћ Виде и Славке и трећа Јоцанова кћерка Дана се удала за Косту Каџибанова из Славеја/Александрова. О миграционом замешатељству на македонском простору сведочи чињеница да је Костина породица после Другог светског рата била принуђена да напусти Северну Грчку, да су доласком у Југославију уврштени у македонски национални корпус, као и да им је наметнуто презиме Каџибанов.
После краћег боравка у Македонији, Коста и Дана Каџибанов су се преселили у равни Банат тј. у Сутјеску у Прву улицу, а Коста је убрзо добио надимак Грк. Проширили су породицу са синовима Маринком и Небојшом и извели их на прави пут. Њихови потомци су временом прешли у Београд, с тим што се Маринко посветио музици (од пубертетског доба латио се хармонике), прошао развојну фазу у Скадарлији и потом више пута обишао Земљину куглу, док је Небојша основао фирму за послове спољне трговине.
Препозната лица са фотографије
Горњи ред: прва је Вида Шункоска (Јован/Јоцан Стојсављевић), други је Никола/Никица (1925, Петрово код Прилепа, од оца Јоцана) Стојсављевић, трећи Ђуро Стојсављевић Маре (1888, Отишић), четврти Јован/Јоцан Стојсављевић (1887, Отишић, од оца Шпире), следи Милица (1919, Отишић, дев. Устић) – супруга Милоша/Кире Королије, у позадини Милош/Кире Королија (1911, Ивошевци, од оца Симе) – вири му глава, потом Јоцанова жена Марија (1910, Отишић, дев. Устић), онда са флашом у руци Методије Шункоски из Славеја код Прилепа, иза Методија је Марко Стојсављевић (1908, Отишић, од оца Јована/Лоле) из Сечња, па Дана (1940. Петрово код Прилепа, од оца Јоцана) Стојсављевић и њен изабраник Коста Каџибанов, до њега Славка (1941, Александрово код Прилепа, од оца Николаје) Мељанац, па на крају Ђорђе Рађеновић;
Доњи ред: са наочарима су Станко Поноћко и његова супруга Љубица (1939, Ново Лагово, дев. Королија, од оца Милоша/Кире), Љиља (1947, Сутјеска, од оца Јоцана) Стојсављевић, сеоски хармоникаш Јосим Огњан, онда Миодраг/Мате (1937, Ново Лагово код Прилепа, од оца Милоша/Кире) Королија и на крају у получучећем ставу Никола/Никуз Мељанац (1901, Отишић, од оца Јефте).
У лежећем положају су: браћа Бошко (1941, Ново Лагово, од оца Милоша/Кире) и Илија (1948, Сутјеска, од оца Милоша/Кире) Королија и на крају Здравко Рађеновић (из породице Рађеновић потиче Вида – супруга Николе/Никице Стојсављевића).
Милош Мељанац
НАПОМЕНЕ:
Приликом писања текста коришћени су подаци из монографије „Пет огњишта далматинских колониста“.
За помоћ у препознавању лица са слике захваљујем се Мирку Стојсављевићу из Зрењанина, Тихомиру Мељанцу Стојану из Сутјеске и Душану/Дућину Арамбашићу из Сутјеске.
Забрањено преузимање дела или читавог текста и/или фото/видеа, без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама ВМГ услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.
