Часни оче, браћо и сестре у Христу, даме и господо,
У договору са најужом породицом пок. Николе Кривошића Никице који је преминуо 01 априла ове године, дозволите ми да вам се, на данашњем помену у храму Св. великомученика Георгија на Бановом Брду у Београду, обратим са неколико реченица.
Никола Кривошић је рођен прве ратне године, тачније 18. 12. 1941. у Далматинској Загори у српском селу Отишићу од оца Николе и мајке Анице (дев. Драгић). Његову најранију животну деоницу обележио је губитак мајке Анице на самом порођају, а у кратком року преминуо му је и отац. Значи, на ратне неприлике сеоске сиротиње у Врличкој Крајини надовезао се губитак оба родитеља, тако да је Никола одрастао у породици зета Ђуре Кривошића и његове супруге Тодоре. Услед горке животне судбине није ни запамтио своје родитеље, а камоли да је осетио њихову љубав.
После основног образовања у Отишићу, даље школовање наставља у Сињу где је 1960. године завршио електро-инсталатерски занат и исте године преселио се у Београд. Запошљава се на Чукарици и паралелно завршава Средњу електро-техничку школу „Никола Тесла“. По одслужењу војске уписао је Електро-технички факултет у Београду и догурао до апсолвента. Уз радни ангажман у предузећу, своје знање користио је и у изради више Теслиних патената, од којих је неке јавно демонстрирао пред телевизијским камерама. Најкраће речено, радне навике је стекао у раном животном добу и њих се придржавао до краја животног пута.
У наредном делу говора осврнуо бих се на Николину неизмерну љубав према отишићкој родној груди. Кад је био при завршетку занатске школе, утицајни мештанин из Отишића – Маркутина Стојсављевић поверио му је послове постављања електричне инсталације у месној школи, задружном дому и пошти, што је Никола са одушевљењем прихватио и беспрекорно урадио.
Оданост далматинском завичају неговао је и после пресељења у Београд, одржавајући присне везе са родбином и пријатељима из Отишића, као и формирајући завичајни круг земљака у Београду са којима је пажљиво пратио прилике на прађедовским огњиштима. Такође, смоква у баштици поред његовог дома, на симболичан начин, подсећала га је на далматински завичај.
Круну на заокупљеност родним селом ставио је у познијем животном добу са две објављене књиге. Прва је пјесмарица „Посвета моме селу“ из 2004. коју је зачинио са додатним причама о историјским фактима, догађајима, причама о познатијим људима из села и друго. Та књига се може сматрати својеврсним јауком – болом за опљачканим и опустошеним селом после злогласне акције „Олуја“. Публикацију је похвалио академик Матија Бећковић, а Николин емотивни набој приметио је други академик – Врличанин Петар Бокун, па га упитао: „Никола, да ли је у теби остала још нека емоција или си их све преточио у књигу?“
Другу књигу „Отишић под Свилајим место“ публиковао је 2012. и у истој обрадио животне услове у селу, бављење мештана са сточарством и земљорадњом, народне обичаје и традицију, културни и забавни живот, занимљиве приче, анегдоте итд. Читаоцима је предочио сијасет географских топонима, као и природне завичајне лепоте које су испреплетене са занимљивим догодовштинама и њиховим актерима. Умео је да сеоске прилике, са препознатљивим крајишким наречјем, предочи читаоцима како кроз приче, тако и у форми пјесме. Треба нагласити податак да је књиге штампао о свом трошку и већину тиража поклањао својој родбини, пријатељима и љубитељима историје. То су за сада једине две књиге историјске садржине у којима је на микро-плану обрађен Отишић, и које представљају непроцењиво благо за отишићке потомке који су расути широм земаљске кугле. Ради потпуне истине, треба навести и књигу „Записи са Цетине“ аутора Петра Кривошића из САД у којој је описан Отишић и околина за време Другог светског рата. Може се констатовати да се поменутим књигама Никола још за живота одужио своме завичају, као и да је осветлао образ Врличке Крајине.
Наравно, да је немерљива и улога његове супруге Радмиле која му је преко пола века представљала најважнији животни ослонац, са којом је извео потомство на прави пут, која га је пратила у истраживању и дубоко зашла на „далматински терен“. Њих двоје су дали и огроман заједнички допринос у активностима Удружења потомака солунских ратника др Арчибалд Рајс.
Посматрано на личном плану, доживотно сам захвалан Николи који је својим књигама код мене пробудио жељу да се латим пера и камере, па да кроз књиге, документарне филмове и филмске репортаже обрадим више тема из наше новије историје, са нагласком на Врличку Крајину. Током писања књига увек сам се могао консултовати са Николом, о мени недовољно познатим стварима из нашег Отишића, па и на ширем далматинском простору. У ретким случајевима где није могао пружити тражену информацију, упућивао ме је на друге компетентније земљаке да ми објасне неке теме завичајног карактера.
Мени је била част да имам тако великог пријатеља који је представљао оличење традиционалних вредности – истине, поштења, доброте, богобојажљивости, скромности, привржености како породичном гнезду, тако и завичају својих предака, родољубља, спремности да другом помогне. Одајем му посебно признање што га тешке животне недаће из дечјег периода нису сломиле, већ је показао чврстину динарског карактера, па је тешкоће превазишао са љубављу коју је несебично ширио у свом окружењу.
Драги Никола, памтићу те као једног од најбољих отишићких изданака које сам имао прилике да упознам. Ти си, по једнодушној оцени људи који су те познавали, оставио трајну светлу успомену и створио предуслове да ти Бог подари место у Рајском насељу. Твоје потомство – кћерке Анита и Сандра, унучад Јелена и Никола, уз зетове Дејана и Небојшу, може да се поноси твојим ликом и делом јер ћеш им служити као узор.
Нека ти је вечна слава и хвала.
У Београду, 09. 04. 2025. Милош Мељанац
Напомена: Забрањено преузимање дела или читавог текста и/или фото/видеа, без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама ВМГ услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.
