Често се дешава да много бољи запис о неком крају, његовим житељима, обичајима дају писци са стране, него аутори који потичу са тог подручја. Управо је то, августа 2018. у Врличкој крајини, урадио Горан Лучић – пореклом Херцеговац који се, по новинарском задатку, први пут у животу обрео у Врлици. Његов извештај са прославе обележавања 400 година постојања цркве Св Николаја у Врлици је прожет духовном дубином и родољубљем, проширен и обогаћен упечатљивим освртима на битне догађаје из вишевековне страдалне историје православног живља и његових богомоља, као и са подацима о постојању већег броја стећака – мрамора у Врличкој крајини. Такође, широј јавности је предочено да је динарски карактер становника око извора реке Цетине оличен и у вишевековном васкршњем обичају чувања Христовог гроба. Нема потребе шире коментарисати новинарски прилог који је објављен на сајту http://slobodnahercegovina.com/ (као и у штампаној – нешто краћој верзији на две средишње странице у „Српком колу“ – листу Савеза Срба из региона), већ исти, са одобрењем, преузимамо и препуштамо читаоцима да дају своју оцену. Истовремено користим прилику да се захвалим Горану на афирмативном чланку који је подарио расељеним православцима из Врличке крајине (и оном малобројном делу на прадедовским огњиштима који су сведени на ниво статистичке грешке), предусретљивим Врличанима који су му се нашли при руци, као и осталим земљацима који су у импознатном броју дошли да увеличају црквени јубилеј. Да ли је Гораново разумевање врличких (не)прилика само потврда архивских докумената, према којима је знатан број наших предака дошао у Цетинску крајину из Старе Херцеговине? Има ли ту нека тајна веза?

Милош Мељанац