На дан Св Василија Острошког Чудотворца, врличани насељени у Београду и околини су имали додатни разлог за радост. Наиме, после вечерње службе, у парохијском дому цркве Рођења Пресвете Богородице у Батајници, одржана је промоција нове књиге писца – аматера Владимира Маринка из Кољана. Значај обрађене теме препознао је старешина храма – отац Споменко Грујић, па је дао благослов за њено представљање. Поклапање термина промоције књиге са преносом финала тениског турнира у Мадриду, у коме је наступао наш легендарни Новак Ђоковић, није спречило љубитеље књиге и „врличке речи“, да се у приличном броју окупе у сали. Организатори празника књиге су настојали да створе „врличку атмосферу“, тако да су се чули звуци родног краја из пастирског музичког инструмента – дипли, а љубазношћу овогодишњег харамбаше Петра Арамбашића, врличку народну ношњу обукао је млади пар: Марија – унука аутора и Милан Дуњић.

Наведени културни догађај дошао је као „шлаг на торту“ да се Владимир Маринко уврсти у круг врличана коју су осветлали образ свога завичаја. Познато је, да је он једини прекодрински повратник са простора бивше Југославије, који се почетком септембра 2006, из Србије пешке вратио на родну груду. Како је најавио родбини и пријатељима, тако је и урадио па је, из свог комфорног београдског дома, самопрегалачки препешачио око 600 километара до Далматинске загоре. Несвакидашњем подухвату дао је и духовну компоненту, јер је у полазној тачки – Крњачи код Београда – добио благослов за пут од Душана Калинића – месног свештеника храма Св Луке, а на крајњој тачки – манастиру Драговићу – са нстрпљењем су га очекивали игуман Варсонуфије и отац Јован. Петнаестодневно поклоничко путовање, у којем је у просеку дневно прелазио по 40 километара, овековечио је књигом „Како сам препешачио живот“. Детаљно је описао дешавања на ходочашћу, од тога да је носио  ранац на леђима тежине 17 кг, да је успут кроз Босну срео многе добре људе све три вере, да је понекад јео купине, дрењине и шљиве, пио кишницу коју је сакупљао са кишобрана, прегурао тровање храном у Дрвару и да је потпуно исцрпљен стигао до Кољана. О томе, какав је био његов физички изглед, сведочи податак да га сестра није препознала.

Пошто је, поред реке Цетине и живописног подножја планине Динаре, излечио носталгију за завичајем и проценио да су повољне прилике, 2009. се дефинитивно вратио у завичај, потом се. латио пера и у следећој књизи „Повратак у Сан Маринке“ приказао период обнављања прадедовског огњишта, или исправније речено згаришта.

Исказао се и у области поезије, те јавности представио збирку песама под насловом „Мирис невена“, коју је обогатио са ниском дивних фотографија завичајног карактера.

Приврженост вери и традицији манифестовао је уочи Васкрса 2010, када је са Лазом Шкрбићем, у надалеко препознатљивој врличкој одежди, учествовао у обнављању обичаја чувања Христовог гроба у цркви Св Николе у Врлици.

Да његов стваралачки дух нема мира, потврђује најновија књига „Пелене и зној“. Овом приликом, из прегршт похвалних речи које су се чуле у парохијском дому, издвојићемо само неке најупечатљивије (јер ће ускоро у форми видео-записа бити приказана комплетна промоција књиге).

Присутнима се прво обратила проф. др Драгана Црномарковић – Веселиновић, пореклом из Цивљана, и бираним речима истакла да је књига „Пелене и зној“ представља библију једног поднебља која је проткана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Препознала је намеру аутора да главну улогу у причама додели  жени – врличанки, која је, по њеним речима, и херој и жртва ондашњег времена у сивом камењару Далматинске загоре.

Књижевник Бранко Станковић нијје крио своје одушевљење, па је књигу окарактерисао као непроцењиво културно благо. По његовом виђењу, аутор у причама жену – врличанку узвисује до нивоа божанства.

Дипл. политиколог, потомак међуратних врличких колониста насељених у Македонији – Милоше Мељанац, сматра да је писац из заборава васкрсао делић историје Врличке крајине из прошлог столећа. Тиме се представио као племенита врличка душа, која сепоштено одужила своме завичају и себи за живота подигла „литерални, врлички споменик“, закључио је Мељанац.

Владин рођени брат Драшко Маринко, окарактерисао је приче из књиге као печат одређеног времена који је пријемчивији читаоцу, него да је сачињен са фото-апаратом.

Рецензент књиге Милован Ћурчић је уочио мајсторски дар Маринка за приповедање, па се не треба чудити што има бројне поштоваоце и у Београду и у Врличкој крајини. Елем, Ћурчић је пренео анегдоту насталу у спонтаном разговору у Врлици, када су љубитељи писане речи рекли Владимиру Маринку, да се у Врличкој крајини више читају његова дела, него књиге Лава Толстоја.

У завршном делу, Владимир Маринко је објаснио да је почетком 2019. дошао у Београд да обиђе своје потомство, те решио да рационално искористи време, па је за неколико месеци написао и одштампао нову књигу. Потом се захвалио свима који су допринели изради књиге и њеној промоцији. Присутни Далматинци искористили су прилику, да за себе и рођаке прибаве по више  примерака књиге, која треба да нађе место у библиотеци сваког врличанина.