Ових дана у више храмова Српске православне цркве у Републици Србији и Републици Српској одржавају се помени на недужне, цивилне жртве српског живља из Ливањског поља. Страдали су у клеро-нацистичкој, геноцидној творевини НДХ, од почетка јуна 1941, а највише, уочи и на саме православне празнике: Огњену Марију и Светог Илију. У том периоду усташе из Ливна и околине су, на бестијалан начин, побиле преко 1.600 својих мирних комшија – Срба. Већина жртава је жива бачена у јаме безданке на Динари, Тушници, Камешници … (поименични списак жртава налази се на сајту Удружења “Огњена Марија Ливањска”). Тиме су ливањски зликовци, по злу, далеко превазишли монструозни, усташки план да се једна трећина Срба побије, друга да се протера, а трећа да се претопи у Хрвате.

Варварством усташа били су запањени њихови  савезници – италијански војници који су зауставили тотално истребљење православаца, наредили да се ретки преживели изваде из јама, пружили им медицинску помоћ и сачували им животе од обесних крволока. Светао пример међу хрватским живљем представља Винко Томаш који је допринео спашавању четрнаесторо жена и деце из јаме Равни Долац на Динари.

Проклето Лијевно је опевано у епској, народној песми “Стари Вујадин”, посебно у познатим стиховима када отац саветује синове да издрже мучење и не одају јатаке своје. Међутим, ко би могао помислити да ће, после “азијатске” власти Османске царевине (која се сурово обрачунавала са хајдуцима), доћи време да се, опет Ливно,  у “европској” држави – чланици “Новог светског поретка”, по злу препозна у песми “Јама” – аутора Ивана Горана Ковачића. Само, несразмерна је разлика у мучењу малобројних хајдука у односу на сатирање комплетног православног живља. Такође, треба истаћи да су се Турци Лијевљани светили хајдуцима (као и њиховим јатацима) који су са оружјем угрожавали царевину, а да је у лето 1941. римокатоличко становништво Ливањског поља (уз садејство муслиманског живља и уз активну улогу католичког клера) листом решило да сатре недужне, ненаоружане комшије православне вере, а потом да присвоји њихову имовину. По уходанај пракси, усташе су прво одвели и убили најугледније Србе, затим су на ред дошли војно-способни мушкарци и на крају нејач. Потресне сцене систематског затирања српског живља у Ливањском пољу описао је подгорички новинар Будо Симоновић у књизи “Огњена Марија Ливањска” која је имала седам издања.

Потомци жртава су 1991. из 20-ак јама и губилишта извадили мученичке кости, које су опојане и достојно похрањене у капели и спомен-костурници Свете великомученице Марине у порти ливањске цркве Успења Пресвете Богородице. На жалост, следеће године хрватски бојовници су костурницу разнели експлозивом (исто се десило и српским жртвама у Пребиловцима), тако да су кости, спискови страдалих и други експонати разбацани. Овом вандализму треба додати податак, да је 90-их година прошлог века, око 500 Срба цивила, прошло новоусташку тортуру и то у просторијама Основне школе “Иван Горан Ковачић” у Ливну. После рата требало је много труда представника СПЦ и потомака ливањских жртава да се преостале кости прикупе и да се обнови капела и спомен-костурница.

Зашто врличане посебно боле српске жртве из Ливањског поља? Одговор се најједноставније може пронаћи на паноу изложбе “Срби Ливањског поља – трајање кроз векове” коју су приредили проф др Вељко Ђурић Мишина и др Радован Пилиповић. Изложба је представљена у више градова Републике Србије, па и у иностранству. Међу сијасет архивских докумената, фотографија, артефаката из живота и прошлости Срба са подручја Ливна, налази се и податак да 59% Срба има далматинске корене – највише из Врличке крајине. Из тог разлога, на списку жртава усташког безумља налазе се карактеристична врличка презимена попут: Арнаут, Бабић, Бачковић, Загорац, Иветић, Јовчић/Јовичић, Маљковић, Новаковић, Павловић, Петровић, Росић, Стојанац, Стричевић, Цвијетић и др. Географска близина је утицала да се преко планине Динаре одржавају чести контакти између сународника из Врличке крајине и Ливањског поља (примера ради за 4-5 сати пешачења могло се из околине Ливна доћи на службу у манастир Драговић). Веће миграције становништва проузроковале су епидемије куге, а највеће померање Динараца, из правца Врлике ка Ливну, забележено је почетком XIX века и проистекло је из репресалија Аустријске власти према Србима – Далматинцима који су претходно са одушевљењем дочекали Наполенову војску. Из напред наведеног произилази да, празник Огњене Марије треба делом посветити и молитви за покој душа страдалих Срба из Ливањског поља, како би нашли место у колективној „врличкој“ култури сећања.

Нека је вечна слава ливањским мученицима.

На дан Огњене Марије 2019.                                                 Милош Мељанац