Приликом обиласка Прилепа и околине – септембра 2019. срели смо најстаријег потомка међуратних врличких колониста – Драгана Мељанца. Рођен је 1931. у Александрову/Славеју од оца Филипа и мајке Јованке (дев Мојаноски) који су имали осморо деце. Исте године оба његова брата добили су принове. Старији брат Јаков Мељанац (носилац колонизације) и супруга Марија (дев Стојанац) добили су шесто дете – кћерку Цвету, а млађи брат Никола и супруга Ружица (дев Ненадић) добили су кћерку Драгињу (имали су осморо деце). Цвета и Драгиња живе у Сутјесци код Зрењанина и увршћују се међу најстарије житеље села. Треба истаћи податак да су Јаков, Филип и Никола пореклом из Отишића, из зесеока Дубрава у коме је остао четврти брат Јандрија.

На слици је времешни Драган Мељанац са лулом, од које се не одваја задњих 60 лета. Након 56 година хармоничног живота,  брачни друг – Славка (дев Арамбашић) се упокојила 2009, тако да се о Драгану старају деца Вера, Љиљана и Слободан. Упркос позним годинама у стању је да усхићено рецитује повеће одломке из епских песама о Марку Краљевићу, војводи Момчилу, Јанковић Стојану и др. Посебну радост причињавају му унуци: Горан, Златко, Зоран, Маринко и Филип (понео прадедино име), као и праунуци Јулија, Матеја, Марко, Максим, Андреј и Лана.

Наведена 1931. била је благословена и за представника другог братства Мељанаца из Отишића, из засеока Пољице – Ђуру и супругу Стану (дев Стојсављевић), јер су у Александрову добили сина Бошка. Они су међу колонистима били рекордери по броју деце – једанаесторо, од тога седам синова и четири кћерке. Следеће године и Ђурин млађи брат Никола је ступио у “брачне воде” са Маријом (дев Арамбашић), па су заједнички живот обогатили са петоро деце.