Минулих година врличани су више више културних садржаја и традиционалних окупљања организовали у новоизграђеној цркви Рођења Пресвете Богородице у Батајници. До промене је дошло прошле недеље када је храм Св архангела Михаила и Гаврила у центру Батајнице отворио врата нашој песникињи Хаџи Босиљки Перић Батак, која је представила нову песмарицу под насловом „Искре светости“ (издавач Књижевни клуб „Иво Андрић“). То је њена четврта збирка песама која се надограђује на претходне: „Прва кап воде“, Мајка у сновима“ и „Ехо заборава“. Поред неколико свештеника, у парохијском дому окупио се приличан број Босиљкине родбине, земљака и поштовалаца њеног песничког стваралаштва. Програм је успешно водила књижевник и есејиста Даринка Марковић, а стихове из више песама рецитовали су глумац Предраг Васић, песникиња Весна Керечки Шарац и др Драгана Катана. Више родољубивих и духовних песама отпевала је Босиљкина унука Маша Ћупурдија у дуету са другарицом Ањом Деврњом. Запажено је било излагање свештеника из цркве Св Архангела Михаила и Гаврила – оца Драгана Зорице који је нагласио да је овом песмарицом ауторка потврдила родољубиву црту, али истовремено и досегла ниво духовне поезије. Новинарка Олга Блажова Гајин Влашић је прочитала из књиге делове своје рецензије, истичући да се у новој књизи постављају питања колико смо, у искупљењу грехова, ствараоци уметности, а колико смо религиозна бића. Даље, рецензент Олга примећује да идеал светости ауторка проналази код српских владара, као и да њен пут љубави потврђују речи из песама попут: Христова голгота, страдалништво, васкрсење, цар Лазар, јасеновачки мученик … Такође, Босиљкини стихови упућују на суочавање са сопственим Српским бићем које прате патња, радост, страдање, моћ, човек Христолик. Овом приликом, за наше пратиоце сајта изабрали смо неколико песама духовно-завичајног карактера:

ОДЗВАЊА ПРОШЛОСТ

Прошлост одзвања корацима среће
Буди детињства, сећања успавана.
У Драговићу горе Богојављенске свеће,
У навечерје Светог Крститеља Јована.

Чува манастир од заборава.
Векове проказује црквено звоно,
Позива свој народ да не очајава,
А време је исто и ово и оно.

Господ у њему царује једнако
Од када још је постање света.
Некад би неко у тузи заплако,
Некад и срећа знала да му цвета.

Иза манастира обриси Динаре,
Од искона сведоче о постојању
Да род мој ту има корене старе,
Темеље на молитви и покајању.

Да ли то време само пролази ил, стоји
Ил, смо ми њему само пролазници,
Радујући се свему што постоји,
Животу овом ко, пролазној станици!