Уместо уопштених фраза, говоранција и здравица, одлучили смо се за текст наше песникиње Сандре Ратић Зечевић (из далеке Америке) којим нас враћа у подножје Свилаје у предпразничку Божићну атмосферу, када је као дете упијала православни обичај. Препуштамо читаоцима текст, како би се уверили у исправност наше одлуке.

Нешто из живота-Божић








Опет одох дјетињству……или оно мени. Вечерас, док смо припремали гранчице бадњака у сали наше цркве, мирис храстовине вратио ме тамо. Биле су мало мокре од кише па су  успомене још јаче оживиле. Толико ми је мирис пријао да сам више пута кад би узела нову гранчицу удахнула дубоко да је што боље помиришем. Можда је некима било и чудно…..а мени тако лијепо. Неко би се упитао шта то има у мирису гранчица храста, а има…има ова прича и све оно што она носи са собом.
Ми који пишемо (мислим да већина тако осјећа) често размишљамо да ли нас они који читају разумију, значе ли им ишта наше ријечи….да ли су им смјешне, бесмислене или су им драге и проналазе се у њима. Има периода када оловка стане, а онда има оних када исписује све што осјећамо и о чему размишљамо. Некад помислим…….ма друга су времена, многи нису оставили дјелове себе по оним пољима и брдима већ су уз карту у једном правцу понијели сав свој пртљаг и не окрећу се. Не желе ни да читају о мом окретању. Желе да се утопе у неке нове свјетове, нове људе. Она некадашња лица остала су у неком другом животу.
У свом том размишљању ових дана ја добих поруку од нашег некадашњег комшије. Комшије мог тате, што рачунам као и свога јер сам на селу проводила довољно времена, чак неке најљепше тренутке…….а све те драге људе из дјетињства гледам као најрођеније, били они родбина или не. Пише мени Ћазо (Гојко) између осталог “…..не одустај, не посустај, хвала ти на књизи коју си написала….”Е та порука баш сада није случајна јер ништа случајно није. Требала ми је. Да ми да полет за даље. Да ми покаже да има оних који желе да читају о мом окретању. Оних који желе да сачувају оно што су са собом понијели на стазу живота…..или су можда успут негдје то оставили јер је било претешко. Неки су понесено несвјесно изгубили и прижељкују бар мрвице изгубљеног, бар на тренутак.
Кад би постојала могућност да могу да се вратим у дјетињство на један дан, изабрала би дан од Бадње Вечери до Божића, та двадесет и четири радосна сата баш ту на селу гдје сам Божиће и проводила, са онима које не желим да заборавим. Ево и сад могу да осјетим то узбуђење. Остало ми је то радовање кад имаш осјећај да ти је срце веће од груди, само што не искочи. Бојим се искочиће и сад док се сјећам.
Звоне црквена звона, сакупило се младо и старо, сви окренути ка истоку. Скоро у свакој кући јео се бакалар и топла погача, а сад су на столовима суве смокве, ораси, негдје и рогач. Спремамо се за оно што сам годину дана чекала. Стигло је Бадње Вече! Ја сам се већ намјестила на своју греду покрај огњишта у ватреној кући. Образи букте као наша дјечја срца. Сад ће бадњак, очи уперене у врата. Ето га! Једва чекам да домаћин каже “Добро вече, добро вам дошло Бадње Вече!”, да би ми могли сви у глас рећи “И с тобом заједно!”. Уживам поред огњишта, тако ми је топло и пријатно. Миришу ми пршути и печенице што висе горе изнад, сутра ћемо их пробати. Како ми је само лијепо овдје, све су ми приче интересантне, могла би данима ту сједити. Вријеме за конак. Послије топлог огњишта, хладан јануарски вјетар брзо нас разбуди, али треба спавати. Што прије заспим, прије ће Божићно јутро. Соба хладна, не помјерам се испод вуненог суканца…….што од његове тежине, што од хладноће. Играм се мало тако што пушем и гледам како топли дах испарава у хладноћи. Пробам да направим разне “облаке”. Брзо ћу утонути у сан, није ми више хладно.
Сунце се јавља кроз дрвене прозорске гриље. Овог јутра не одуговлачим са устајањем из топлог кревета, брзо се облачим и трчим уз степенице. Не чекају ме неки матерјални поклони као данашњу дјецу. Чека ме много више од тога. Чекају ме вјера, љубав и радост. Има ли врједнијих поклона………и дан данас су код мене! Баба је одавно наложила шпорет на дрва, кухиња топла и мирисна. “Мир Божји, Христос Се Роди!” изговарам с врата да предухитрим старије. Божић је, Божић је, пуцају прангије.
Ето то је само дио онога што мирис гранчице храста носи са собом. Још жара има испод пепела наших усамљених огњишта. Поред мога још куцају комади многих срца тамо гдје смо их оставили.
Божић стиже, радујте се гдје год били! Поред ваше тачке на глобусу и у мојим сте мислима.

Сандра (Ратић) Зечевић

Село Отишић