Не замјерите пријатељи моји

што ме душа за Крајином боли

и што сањам кућу мога дједа,

што је срце забораву не да.

Пропатио народ мој је много

У голготи двадесетог вијека

и још вида ране тога бола

и још неке дане боље чека.

Расула се браћа свијетом бијелим,

сестра сеји ко зна кад ће доћи,

а дјеца нам у туђини расту,

не схваћају непроспаване ноћи.

Дубок ожиљак што ме често боли,

то су моје бабе и дједови,

ником криви, ником дужни били,

нису селу кости оставили.

Гробови им далеко од куће,

од огњишта и од родног краја,

а колико таквих прича има,

тужних прича мога завичаја.

И кад сунце над Свилајом зађе,

с Динаром се она дошаптава,

причај сестро, поносита вило,

како нам је некад лијепо било.

Како су нам цвале наше горе,

а пашњаци били пуни стада,

хоће л’ икад проћи дани сиви,

дал’ постоји за нас нека нада.

За дјецом ми срце моје моје вене

и у бездан све ти више падам,

сваким даном стопе ослушкујем,

сваким јутром ја се њима надам.

Дјецо моја, огњиште вас зове

и за вама плаче камен сиви,

бар нас некад тужне обиђите,

свуда здрави и весели били.

Не дајте нас никад забораву

и по свијету причајте о нама,

а ми ћемо стрпљиво чекати,

да пропланке напусти нам тама.

И зато…..пријатељи моји,

не замјерите сузи у мом оку,

разумите стихове што пишем

и ту љубав вјечну и дубоку.

Сандра (Ратић) Зечевић

Наша песничка душа Сандра (Ратић) Зечевић, пореклом из Отишића поново нас је пријатно изненадила са песмом написаном у далекој Америци. Стихови из строфа су пријемчиви души свих расутих Крајишника који имају усађену завичајно-носталгичну карактерну црту. Хвала Сандри, уз жељу да што пре припреми за штампу нову пјесмарицу.