КОМЕНТАР НА ТЕКСТ КЊИГЕ „СРБИ У ЦЕТИНСКОЈ КРАЈИНИ“

Двојац без кормилара

Књига „Срби у Цетинској крајини“ (аутори Божидар Симић и др. Филип Шкиљан, издавачи: Српско народно вијеће и Вијеће српске националне мањине град Загреб, Загреб 2017.) изазвала је велико интересовање читалаца, посебно оних из групације чије је порекло поред горњег и средњег тока реке Цетине. С обзиром да и моја маленкост потиче са врличког подручја, дадох себи слободу да напишем коментар о поменутој књизи (текст књиге у у прилогу коментара). Први општи утисак после читања обимног штива је, да је иста објављена као зборник два рада о Цетинској крајини који обрађују различите области. Од два аутора носиоца активности на изради текста књиге, историчар др. Филип Шкиљан се посветио историјском приказу вишестолетног бивствовања Срба на поменутом простору, а у другом делу књиге Божидар Симић се примарно бавио презентовањем обимног документационо-архивског материјала о српским насељима и родовима који су живели у Цетинској крајини. У простор између прилога др. Шкиљана и Симића преузето је и неколико текстова Вјекослава Клаића, Наде Клаић иБогумила Храбака.

На писање др. Шкиљана имам сијасет примедби, а имајући у виду да би детаљно образлагање свих спорних делова текста захтевало исувише простора, овом приликом указаћу на неке најупадљивије. За почетак издвојио бих тему међуратне колонизације Врличана у Јужне крајеве новостворене државе – Краљевине СХС/Југославије, којом се годинама бавим. Елем, доктор историјских наука, Филип Шкиљан на стр. 43. поменуте књиге пише:“ Након Првог светског рата планска колонизација Срба на простор Косова и Македоније била је дио државне политике мијењања националног састава становништва тих крајева. (аутор се позвао на књигу М. Обрадовића „Аграрна реформа и колонизација на Косову 1918-1941“, Приштина 1981, без конкретног означавања странице на којој се прецизира насељавање Врличана на Косово). У наставку текста др. Шкиљан констатује: “О броју пресељених такођер не можемо дати прецизне податке, али је евидентно да је таквих било посебно из села у околини Врлике.„

Напомињем да сам у књизи „Прилепски контрасти“ (иста се налази у списку коришћене литературе аутора књиге „Срби у Цетинској крајини“) у неколико поглавља наводио породице које су у међуратном периоду из Врличке крајине, трбухом за крухом, колонизоване на  мочварне недођије Прилепског поља. Из те књиге г-дин Симић је преузео податке који се односе на далматинска места из којих су отишли породични огранци, као и у којим колонијама су подигли ново огњиште. Једину замерку аутору Симићу упућујем на његову погрешно пренету констатацију да су све фамилије колонизоване у Македонију 1922. године. Наиме, прва „врличка извидница“ ступила је у Прилепско поље 1922, али се те године нису населиле све породице јер је насељавање у таласима (како под окриљем надлежних државних органа, тако и у приватној режији) трајало све до 1937. године. Значи, у раду г-дина Симића налазе се подаци о врличким фамилијама (преко 90% из Отишића чиме је ово село по одзиву аграрних интересената било у самом врху у Краљевини СХС/Југославији) насељеним у Македонији и то искључиво у Прилепском пољу, да би се пред Други светски рат неколико породичних огранака преселило и у новоизграђену насеобину Биљаник код Битоља. Независно од ових података, др. Шкиљан износи успутну напомену о насељавању Срба из Цетинске крајине на Косово и Македонију. На ту забелешку неизбежна су следећа питања, појашњења и коментари:

1.Како то да аутор Симић у свом прилогу даје прецизне податке о врличким породицама насељеним у Прилепско поље, а други аутор др. Шкиљан у свом прилогу тврди да нема прецизне податке? Зашто г-дин Симић иде у клин, а г-дин Шкиљан у плочу?  Где је ту кормилар да интервенише и усклади супротне ставове аутора? Имајући у виду напред изречено, намеће се питање како ли ће аутор Шкиљан да пише о спољним миграцијама од пре више векова на простор уз реку Цетину (јер је знатно теже доћи до поузданих историјских извора), када, (и поред доступних података у прилогу коаутора књиге) износи произвољне тврдње о унутрашњој миграцији у првој половини XX века у Краљевини СХС/Југославији?

2.Да је дубље ушао у проблематику међуратне колонизације, историчар Шкиљан би дошао до сазнања да је и у северним крајевима, тачније на северу Бачке основана врличка колонија Светићево. Колонију су сачињавали искључиво становници Кољана и Отишића, који су као аустроугарски војници на Источном фронту пали у руско заробљеништво, а потом добровољно приступили српској војсци. Прошли су крвави пут преко борби у Добруџа, а затим на Солунском фронту. Уочи почетка Другог светског рата у Светићеву је живело око 300 становника – Врличана (о оснивању насеља Светићево писао је др. Растислав Стојсављевић).

3.Да ли се историчар Шкиљан, уговором са Српским народним вијећем, обавезао да о међуратној колонизацији Срба из Цетинске крајине обради све (не)прилике после Великог рата – глад, сиромаштво, процес растакања породичних задруга, последице масовне мобилизације војно-способног становништва у аустроугарску војску која је имала катастрофалне последице на породична газдинства, а на коју се надовезала послератна епидемија шпанске грознице, о сналажењу у новој држави после дефинитивног разграничења са Италијом, као и другим разлозима који су утицали да се, око трећине становника Отишића, одлучи на пресељење, као и још неколико породица из Кољана, Подосоја, Лучана и Бајагића, или да се примарно бави државним пројектом мењања националног састава становништва на Косову и у Македонији?

4.Да ли је аутор, у успутном додиривању, теме упао у замку која га је одвела у воде „високе државне политике“, па не примећује да на локалном нивоу Врличане на ново огњиште није примарно покренуо национални мотив, него жеља, да иступањем из породичних задруга, добију парче земље (најчешће гола ледина – пустара где треба подићи кућу, па онда мукотрпним радом чаире и пашњаке претворити у обрадиво земљиште) са којег ће моћи да прехране своју породицу? Вођени истим разлогом, у околину Скопља се населила и група аграрних интересената  – Хрвата са острва Брача, па да ли се њима може приписати да су део државног пројекта о прекомпоновању националне структуре Македоније. А какве би се тек све констатације са националним призвуком могле извући из чињенице да су Хрвати са острва Брача насељени на знатно бољу локацију – у близини највећег града Скопља где је било седиште Вардарске бановине, у односу на Србе из Врличке крајине који су смештени 100-ак километара јужније/тужније – у Прилепско поље. Да ли се може, без разумевања узрока миграције – мотива безземљаша, посматрати феномен напуштања родне груде или је лакше служити се једностраним поштапалицама КПЈ о великосрпској политици београдског режима?

5.Да ли се овде ради о тенденциозном приступу г-дина Шкиљана како би, у унапред припремљену конструкцију осуде великосрпског, државног пројекта који путем „србизације“ мења национални састав стародеделачког становништва у Јужним крајевима, уклопио и НН број Срба из Цетинске крајине? Значи, Срби – Врличани су послужили Шкиљану као пуки објекат у краткој, недобронамерној напомени пријемчиве теме – критике просрпске државне политике решавања националног питања у међуратном периоду. Само историчар Шкиљан испушта из вида да се овде ради о систему спојених судова, пошто процесу „србизације“ Јужних крајева неумитно претходи процес „десрбизације“ у врличком завичају. Он пренебегава да спомене „десрбизацију“ Цетинске крајине на једној, али истовремено злурадо констатује да су Срби из Цетинске крајине узели учешћа у „србизацији“ и Косова и Македоније на другој страни. Наслов књиге „Срби у Цетинској крајини“ упућује аутора да се примарно бави проблематиком становника на том подручју, у овом случају “десрбизацијом” околине Врлике у међуратном периоду. Очекивало се да аутор објасни узроке, размере, опише ток “десрбизације” и њене последице на промену националне структуре у далматинском камењару, а не да овај феномен једнострано сагледава из угла “србизације” простора Косова и Македоније.

6.Како то да господин Шкиљан не примећује да је, у већински брдско-планинској Далматинској загори – Цетинској крајини, владала аграрна пренасељеност, као и да је после одлука Берлинског конгреса из 1878, а посебно по завршетку балканских и Првог светског рата, велики број исламског становништва (тзв. феномен мухаџира – специфична категорија верских миграната који не могу да поднесу да живе у држави где се не влада по Шеријатском праву) напустио Косово, Метохију, Босну, Хецеговину, Македонију, Рашку област, Црну Гору и трајно се одселио у Турску, као и да је за собом оставио (продао) земљу – значајан део земљишног фонда који је искоришћен за међуратну аграрну реформу и колонизацију?

7.Логички је контрадикторан цитирани део реченице у којој аутор Шкиљан наводи да не поседује прецизне податке о броју колонизованих Срба, али упркос томе пише да је евидентно да је таквих било из села у околини Врлике. Да се прво задржим на термину евиденција: „л evidentia – очигледност, очевидност, својство неких судова који су по непосредном опажању и мисаоној нужности истинити, преглед из кога се види да је нешто постојало, да се нешто збило, да је нешто урађено, држати у евиденцији“. (Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, „Просвета“, Београд, 1966. стр. 260). Како је евидентно насељавање Врличана на Косово и у Македонију када г-дин Шкиљан не располаже било каквим подацима, доказима, нити се позива на било какав преглед или евиденцију о носиоцима колонизације и члановима њихових породица? Управо из разлога што нема основа да користи реч евидентно (нема прегледа, нити било какве евиденције колониста), историчар Шкиљан се за неку врсту компензације позива на погрешно изабрану књигу аутора (у научној јавности мало познатог писца Обрадовића који се бавио само међуратним аграрним приликама и насељавањем на Косово) и неаргументовано тврди да су Врличани колонизовани на Косово. Са мало уложеног труда у претраживању књижног фонда већих библиотека у Београду путем интернета, Шкиљан је могао доћи до књига више аутора, а посебно др. Јована Трифуноског који се међу првима бавио истраживањем међуратне аграрне реформе и насељавања у Македонију, у којој је у најосновнијим цртама, обрадио и колонизацију Далматинаца – Врличана у Прилепско поље. (Ј. Трифуноски, Међуратна колонизација Срба у Македонији, „Цицеро“, Београд, 1991.).

8.С обзиром да аутор Шкиљан није ни ушао, а камоли систематски обрадио тему међуратне миграције сеоске сиротиње из Цетинске крајине, не треба да чуди што је превидео још један значајан модел одлива српског живља из завичаја. Наиме, радно-способни Врличани су у међуратном периоду одлазили у печалбу – углавном у оквиру државних граница, најчешће у Београд, па Крагујевац… Из тог миграционог контингента приличан број више се није враћао у завичај, него је свијао породично гнездо у престоници или у другим местима бивше државе и за собом „повлачио“ друге рођаке и комшије из завичаја.

9.Наглашавам да је нетачна тврдња др. Шкиљана да је у међуратном периоду било насељавања Срба из Цетинске крајине на Косово. У поменутом периоду Срби из Цетинске крајине насељавани су само у Македонију и то на вековима необрађивано земљиште у Прилепском пољу, као и мањи контингент у северне крајеве државе – Славонију и Војводину. Наведена нетачна констатација аутора Шкиљана истовремено представља повољну подлогу да се неки историчар после 50 или 100 година позове на исту и предочи читаоцима да су Срби из Цетинске крајине плански насељавани на Косово како би  учествовали у великосрпском пројекту промене националне структуре тог подручја. Приде, може се позвати да су књигу издали Српско народно вијеће и Вијеће српске националне мањине града Загреба које својим ауторитетима стоје иза писања историчара Шкиљана тј. да су сагласни са његовим констатацијама, а које су у колизији са истином.

У завршном делу текста о поменутој теми, напомињем да је СНВ морало да има координатора – кормилара – контролора који би пратио рад аутора из угла усклађености ставова о истим обрађеним или дотакнутим темама. Рецимо, за елементарни преглед радне верзије текста не треба високо образовање из историјске науке, него само пажљиво читање и уочавање спорних, супротстављених ставова код аутора и тражење одговора на исте. Да је поступљено на овакав савестан начин, кормилар би сигурно указао историчару Шкиљану да свој став о међуратном насељавању Врличана на Косово и у Македонију упореди, па потом и уподоби са презентованим драгоценим истраживачким материјалом коаутора Симића. Тиме би поштедео др. Шкиљана залудног посла да бира погрешну литературу и тумара по Косову у потрази за међуратним колонистима из околине Врлике, већ би га упутио да преузме доступне, сервиране податке. Истовремено, описаним приступом у приличној мери је обезвређен огроман труд ентузијасте Симића, а и прилог др. Шкиљана о међуратној колонизацији остаје празна –„антисрпски обележена љуштура“ у коју се могло сместити мноштво веродостојних података без националне хипотеке.

Од више војски, књига спаде само на партизане и четнике

После пасуса о међуратној колонизацији, др. Шкиљан прелази на тему Другог светског рата, па пише: “Оснутком НДХ 1941. године подручје Цетинске крајине постаје простор на којем се сукобљава више војски“. Е сад од више војски аутор елаборира само четнике и партизане, као да на том подручју уопште није било усташа, домобрана, немачких нациста и италијанских фашиста. Од шест ратујућих страна приказана су само две – обе из српског националног корпуса, а при томе, у фусноти бр. 109 наводи да је Врлика у рату променила 24 господара. Зашто др. Шкиљан избегава да наведе да су априла 1941. први окупатори у Врлици били италијански фашисти, да би крајем маја – почетком јуна умарширали хрватски домобрани. Пристигли домобрани су мобилисали неколико годишта локалних Хрвата, а многи су се добровољно пријавили. (Никола Костур „Повратак из мртвих“, Музеј жртава геноцида, Београд, „Графопринт“, Горњи Милановац, 2016, стр. 26). Од наведене две ратујуће стране, посебно интересовање др. Шкиљан показује за злочине четника. При томе се позива на књигу З. Диздара и М. Саболевског „Прешућивање четничких злочина у Хрватској и БиХ 1941-1945“. Да ли се оваквим једностраним приступом испушта из вида термин усташе, као и њихови злочини у Цетинској крајини, нпр. која је војна формација током рата најдуже владала Врликом, ко је 1941. оскрнавио и похарао православну цркву Св. Николе у Врлици, (Мр. Милош Црномарковић „Страдање Срба Врличке крајине 1941-1945“, Годишњак за истраживање геноцида, Музеј жртава геноцида, Београд – Крагујевац 2016, стр. 123.).,закуцао попречне даске на вратима храма и онемогућио верницима да се моле Богу, а месног свештеника Милана Тришића спровео у кнински затвор и ставио на невиђене муке и одузео му живот, ко је исте године разјурио монахе и опустошио манастир Драговић а богомољу претворио у објекат за баханалије, ко је хватао недужне Србе из Цетинске крајине како по возовима, тако и по пашњацима, пљачкао их и убијао (често и бацањем живих људи у јаме безданке), ко је прве ратне године похватао и ликвидирао 14 виђенијих, недужних Срба из Маовица… Злочин над православним Маовичанима од усташа је еклатантан пример страдања, а затим самоорганизовања српског народа. Хронолошки посматрано тек по масовној ликвидацији недужних цивила – Срба из Маовица, а у страху за сопствени живот, преостали војно-способни Срби су напустили своја огњишта и на Свилаји основали војну базу. Исти принцип важи и за остала подручја Независне државе Хрватске – у којима је букнуо устанак Срба након крвавог усташког оргијања. Када се избегава објективан приступ ратним збивањима, почев од априла 1941., онда не чуди што аутор уопште не помиње геноцидни, клеронацистички карактер НДХ према непоћудном елементу – Србима, Јеврејима и Ромима, којима је буквално био угрожен биолошки опстанак.

Споран је и део констатације из цитиране реченице да се на овом простору сукобљавало више војски. Напротив, током рата војске чланице Тројног пакта и њихови сателити су успоставили тесну сарадњу или боље речено принцип субординације. У истом војном блоку НДХ налазиле си се постројбе усташа и домобрана које су послушно служиле немачком и италијанском окупатору (до капитулације Италије у јесен 1943.), да су се четници уздржавали од борби са немачким и италијанским трупама, а сукобљавали се са осталим, „домаћим“ зараћеним странама, док су партизани ратовали против свих постојећих војски (а у датим ситуацијама са некима и водили тајне преговоре на високом нивоу). Посебан куриозитет на југословенском простору представља чињеница да су, само у оквиру српског националног корпуса, формиране две идеолошко-политички и војно супротстављене стране (припадници Југословенске војске у отаџбини – четници на једној, а припадници партизанског покрета под покровитељством КПЈ – подружнице Коминтерне на другој страни, а који је својој борби против окупатора и домаћих сарадника дао и револуционарни карактер).

Другачији приступ послератној колонизацији

На стр. 46. књиге др. Шкиљан се бави темом послератне колонизације, па наводи: “Шкрта земља и релативно велике обитељи погодовале су томе да се покрену миграције у плодније крајеве“. На делу је запрепашчујућа недоследност аутора у оцени послератне у односу на међуратну колонизацију, народски речено „накнадна памет“. Међуратну колонизацију је посматрао искључиво из националног угла, читај србизације Косова и Македоније, а код послератне шири аналитички видокруг, те примећује да је била шкрта далматинска земља и велике обитељи на једној, а плодна земља на другој страни. За „Титове“ колонисте даје детаљан списак по селима и фамилијама – значи има прецизну евиденцију.

Даље, код послератне колонизације нема ни помена о државном пројекту мењања националног састава становништва у Војводини – простору који су напустили припадници немачке националне мањине, нити коришћења термина „србизација Војводине“, а насељавање троугла у Бачкој на линији Апатин – Сомбор – Суботица, као и Барање и Славоније могао је по истом моделу да окарактерише као „хрватизацију“.

Наравно да се од аутора који не користи исти методолошки приступ у оцени прве и друге колонизације, не може очекивати поређење услова у које су на новом огњишту смештени „краљеви“ у односу на „Титове“ колонисте. Из тог разлога, није згорег навести да су први бачени на мочваре и чаире вековима необрађиваног земљишта које је мукотрпним радом требало привести култури и уз делимичну помоћ државних органа настојали да се што пре скуће, а други су смештени у уређене швапске куће (у неким су затекли и клавире), са помоћним просторијама, обрадивом земљом, богатим сточним фондом и завидним пољопривредним инвентаром.

Срби без светосавља, Косовског завета, ћирилице и епских песама

Бавећи се међуверским – међунационалним односима Срба и Хрвата у Цетинској крајини, на стр. 68 пише: “Једина разлика између православних и римокатолика била је у томе што православни имају славу“. По овом тумачењу Срби у Цетинској крајини остадоше без елементарних духовних, историјских, културних и традиционалних одредница као што су светосавље, Косовски завет, ћирилично писмо и епске песме разврстане у неколико циклуса. Неке од ових одредница биле су присутне и у дому чувеног вајара Ивана Мештровића у Отавицама који се сећао делова епских песама о легендарном Марку Краљевићу. Ако је само слава представљала разлику између православаца и римокатолика, чему је онда служио вишевековни процес покатоличавања/унијаћења православних? Такође, неколико пута сам прочитао књигу, али не нађох било какво повезивање Срба из Цетинске крајине са терминима светосавље (ако сам добро регистровао слављење Св Саве се узгред помиње само на једном месту), Косовски завет, ћирилица, нити напомену колико су епске песме биле уткане у њихове душе (изузев краће изјаве Б.А. пореклом из Отишића која се налази на прелазу стр. 65-66, где се спомињу „писмарице“ посвећене Марку Краљевићу – култу јунаштва). Доводим у сумњу тачност податка дела изјаве Б.А. пореклом из Отишића (а који тренутно живи у околини Београда), према којој је употребио израз „читао писмарице“. Ово из разлога што се у Отишићу вековима говорило ијекавицом, па би сходно томе Б.А. у својој изјави могао употребити адекватан израз – „читао пјесмарице“.

Половичне чињенице

У истом одељку на стр. 69 аутор пише: “О међунационалним односима говори и чињеница да су начелници у Врлици од 1864 до 1918. били Срби иако је мјесто било већински хрватско“. Најблаже речено на делу је некоректно становиште аутора Шкиљана које збуњује читаоце. Неупућени читалац би, на основу ове реченице тј. парадокса, могао да закључи да је Беч, у периоду од 1864 до 1918., разним марифетлуцима помагао – фаворизовао „мањинске Србе“ да у Врлици прегласају „већинске Хрвате“ и да место начелника резервишу за српског представника. И замислите, све се то дешава у забаченој варошици Врлици која се налази у оквиру Хабсбуршке монархије – најкатоличкије европске државе тог времена која је имала уплив у избор бискупа на својој територији. С тим у вези, позната је пракса по којој су талентовани, образовани православци ради успешне каријере у државној управи или војсци морали да пређу у римокатоличку веру. Еклатантан пример је Светозар Боројевић од Бојне – једини православац по рођењу – који је у Аустроугарској војсци стекао чин  фелдмаршала-лајтанта.

 Ово назови помагање православаца у Врлици односи се чак и на период Великог рата (1914-1918) када је Беч извршио агресију на Србију, па су у ратном вртлогу и многи Срби у Аустроугарској били у незавидном положају – хапшени, без основа судски процесуирани, пљачкани, протеривани са пограничног подручја и одвођени у прве конц-логоре у новијој европској историји, убијани на кућним праговима, а у чему су велику нечасну улогу имали и шуцкори. Из напред наведеног, половична чињенична констатација о бирању начелника у Врлици у старту пати пати од недостатка објективног приступа поменутој теми. Начелника Врлике нису бирали само становници Врлике, него и околних места у којима су Срби били доминантно становништво, тако да су, у укупном броју житеља Врличке крајине, представљали већинско становништво (треба рећи да је попис вршен по основу верске припадности у коме су православци 1910. имали малу превагу у односу на римокатолике јер је евидентирано 7411 православних и 6844 римокатолика). Наравно да статистичке податке о врличком подручју зна добро аутор Шкиљан, али он се поменутом тенденциозном реченицом изгледа руководио другим мотивима. Ствар је врло проста када се узме у обзир чињеница да је околно већинско православно становништво још давне 1395. подигло и неколико пута обнављало манастир Драговић. Да су на том простору римокатолици били у већини они би подигли самостан.

На следећој страници (бр. 70) аутор Шкиљан се позива на „Монографију Врлика“ из 2001. и наводи: “На изборима у Врлици до 1939. побјеђује Радикална странка. Тек 1939. на опћинским изборима већину добива Хрват Нико Плазонић“. Најкраће речено, колико је истинит навод др. Шкиљана да су Врличани у међуратном периоду насељени на Косово, толико је истинит и његов преузети навод да су у Врлици 1939. одржани опћински избори. Елем, српски представник биран је на челну функцију у Врлици у континуитету од 75 година, тачније од 1864 до 1939. Како је дошло до промене и то баш 1939? Власт Бановине Хрватске (устројена 26.08.1939.) је, по преузимању надлежности, преко својих испостава на терену нечасним политичким марифетлуцима поништила изборну вољу грађана и без икаквих избора поставила начелника из реда хрватског народа, и то не само у Врлици него и у многим другим местима. Бановина Хрватска је од самог настанка наметнула дискриминаторску политику према Србима, отпуштајући их са државног посла а на њихова радна места запошљавала своје сународнике, укључујући и оне из других делова Југославије. Паралеле ради, треба напоменути да отпуштање Срба из државне службе није радила аустроугарска власт ни у периоду Првог светског рата – у време најжешћих ратних окршаја са српском војском – о чему сведочи место начелника у Врлици из реда српског народа. Становници српске националности Врличке крајине жестоко су реаговали на поменуту „политичку хајдучију“ Бановине Хрватске, али без резултата. У претходном делу коментара напоменуо сам да ће, нетачну тврдњу др. Шкиљана да су Врличани вршили србизацију Косова, после 50 или 100 година некритички „здраво за готово“ преузети нове генерације историчара, а ево примера да је др. Шкиљан после 15-ак година од издавања Монографије Врлика преузео нетачан податак да су 1939. у Врлици одржани опћински избори.

Кад сам већ дотакао тему преузимања података из публикација новијег датума, попут Монографије Врлика издате 2001. осећам потребу да укажем на следећи тренд. Издавачка делатност у области историје у Републици Хрватској после њеног осамостаљења, а нарочито на подручју Врлике  (у део у коју сам имао увид), пати од тенденциозности и националне еуфоричности и у функцији је кроатизације повијести. Начин на који се врши интерпретација историје не одражава објективан, чињенично утемељен приступ, већ се ретроактивно уподобљава  пројекцији садашњице, а са крајњим циљем оправдања нестанка Срба са крајишког простора. Текстови врве од термина старохрватски и хрватски, док је придев српски скоро избачен из употребе, осим у случајевима када треба „оплести по србо-четницима, агресорима из Домовинског рата“. Имајући у виду наведено, треба бити крајње опрезан при позивању на податке из публикација новијег датума.

Национално пристрасно приказивање историје, обичаја и традиције је прерасло државне границе, па се кроатизација културне баштине издигла на међународни ниво. Елем, Међувладин комитет за очување нематеријалног културног наслеђа при УНЕСКУ је 2011, (на основу номинацијског досијеа надлежног министарства културе које је по природи ствари било у прилици да се ослони на националне институције културе, попут Института за етнологију и фолклористику у Загребу, Одјелу за народни живот и обичаје ХАЗУ и др.), као део културне баштине Републике Хрватске (без икаквог помињања српског народа), уписао Врличко коло. Како је логички могуће да, у национално мешовитој средини, око половине становништва (искључиво Хрвати) знало да игра Врличко коло, а друга половина (искључиво Срби) нису савладали плесни програм. Овоме треба додати податак да је Врличко немо коло, са извесним варијацијама, присутно у крајевима са оне стране Динаре где живи српско становништво – Гламочу. Не сме се сметнути са ума ни притајена сегрегациона конотација номинације Врличког кола, јер из презентованог произилази да, културно нижи слој становништва (оличен у православним Србима), није знао да игра као културно супериорније комшије друге вере и нације. Очигледно је да актере номинације Врличког кола (као дела искључиво хрватског нематеријалног културног наслеђа) уопште није дотицао шаренолики етнички мозаик Врличке крајине, већ су на посредан начин саопштили УНЕСКУ да Срби нису ни постојали на врличком подручју. А посебна је тема како је све то прошло без адекватног реаговања представника српске заједнице у Републици Хрватској тј. без позивања на европске вредности и стандарде, људска права, демократију, националну дискриминацију, међунационално уважавање и толеранцију, мултикултурализам, културну баштину коју дели више националних заједница и др.

Српска православна црква у зони сумрака

У поглављу Славе, однос према цркви и вјери из преузетог текста Ивана Ловрића сазнајемо на стр. 80. књиге да су калуђери из манастира Драговића злоупотребили незнање својих следбеника, те да фактички нису свештеници него господари и поврх тога да су мишљења калуђера у много чему нездрава. Довољна је оптужба да су мишљења монаха из Драговића нездрава, без потребе доказног поткрепљивања изречене тврдње. У наставку се наводи кратка напомена да слична оцена важи и за фратре. Кад је аутор поменуо стварање нездравог мишљења код римокатоличких свештеника, ту тврдњу није поткрепио ниједним примером старешине цркве или самостана где су се такве појаве дешавале, као што је прецизно наведено у случају православне светиње. Перфидно се намеће закључак читаоцу књиге да манастир Драговић предњачи у стварању нездравог мишљења код својих верника, а да таквих спорадичних појава има и код НН представника римокатоличке цркве. Логички је нејасно шта се подразумева под термином нездраво мишљење? Речи здраво и болесно су јасне, па чему потреба за конструкцијом речи нездраво? Само треба се запитати да ли су мишљења фратара о превођењу православаца на унију здрава или болесна, а о моралности тог чина не треба трошити речи? Да ли систематски осмишљена политика прозелитизма заслужује оштрију критику у односу на ствараоце неидентификованих, нездравих мишљења?

 Још се нисам опоравио од шока са термином нездраво мишљење, кад уследи још жешће оцрњивање братства манастира у поглављу Хајдуци у Цетинској крајини у XIX веку (стр. 103 –111). На стр. 104 сазнајемо да је вођа хајдука Сочивица пролазио подручјем поред манастира и да је често налазио склониште у Драговићу. Даље се наводи да је за време француске управе (1809) великом дружином хајдука командовао харамбаша Борзило Вучемиловић из Врлике, као и да је у саставу разбојничке дружине био и игуман манастира Драговић – Стеван Дубајић.

Да ли се оваквим циљаним преузимањем појединих реченица аутора Перичића о  монасима из Драговића заправо пројектује вештачка магла и светиња приказује као место зла морално посрнулих монаха – што јатака, што активних учесника у дружинама окорелих пљачкаша. Најзначајнија православна светиња поред реке Цетине приказана је као хајдучко, безбожничко гнездо чиме се дискредитује рад калуђера, умањује, обесмишљава, маргинализује, ниподаштава историја Срба Цетинске крајине. Провидним, селективним, историјским игроказом др Шкиљан заправо преобликује манастир Драговић у своју супротност. Није мета само православна светиња, него се на стр. 107 читаоцу сугерише да су, осим римокатолика Маријана Галиота, све хајдучке вође били православни становници са овог подручја. Нисам сигуран да је тачна изречена тврдња (да је само један римокатолик – Галиот био хајдучки харамбаша), јер према мојим сазнањима род Вучемиловића је римокатоличке вероисповести. По којим је онда критеријумима харамбаша Борзило Вучемиловић изузет из римокатолика и придодат православцима? Без обзира да ли је начињена грешка код харамбаше Вучемиловића, поента приче о хајдуцима иде у правцу да се православни Срби, заједно са својим манастиром, гурну у нецивилизовану, духовно и морално срозану категорију становника тј. у сутерен историје. Напомињем, да епидемију хајдучије, а посебно духовно и морално посрнуће монаха манастира Драговића није забележио просветитељ Доситеј Обрадовић који је два пута походио манастир Драговић?

Овакве неаргументоване, или из историјског контекста извучене и тенденциозно пласиране констатације др. Шкиљана, су увредљиве за потомке Врличана јер они братство манастира Драговића доживљавају на сасвим другачији начин. Сваки православац из врличког краја зна да монаси манастира Драговића нису били само духовници него истовремено и просветитељи, народни трибуни, а у тешка времена оружани предводници у ослободилачким акцијама за „крст часни и слободу златну“. Манастир је представљао снажно упориште православног живља у очувању прађедовске вјере и отпора унијаћењу, где се неговао препознатљив, чврст динарски карактер, спремност на жртвовање за праведну ствар и опште добро. 

Треба се подсетити случајева да су се у манастире за време власти Османске царевине склањали хајдуци, па и албански башибозук (нпр. у манастиру Зрзе код Прилепа). Такође, македонски титоисти су у манастиру Прохор – Пчињски (или поред манастира) на верски празник Св Илију – Илинден 1944. на заседању АСНОМ-а донели одлуку о оснивању македонске државе у оквиру југословенске федерације. Какви би се све злонамерни закључци, по презентованом моделу негативног писања о братству манастира Драговића, могли извести за манастир Зрзе, рецимо да је гнездо албанског – муслиманског башибозука, а за Прохор – Пчињски да је комунистичка, атеистичка база у којој комунисти на велики верски празник доносе политичку одлуку о државном устројству једног народа.

Бежање од суштине феномена унијаћења

Реаговање заслужује и тема верске унификације у Далмацији. Наиме, ако др. Шкиљан насељавање српског становништва у међуратном периоду на Косово и Македонију посматра искључиво као плански државни пројекат на прекомпоновању националног састава становништва тих подручја, зашто исти критеријум не примењује и у приказивању феномена преверавања. Да ли је државни и духовни пројекат конвезија грко-источњака на католичку веру по ватиканско-бечком, католичко-хрватском плану надирања на исток путем бескрупулозног придобијања православних Срба? Да ли је преласком дела православног становништва на католичанство/унију у Цетинској крајини дошло до мењања верског, а затим и националног састава становништва тог подручја? Постоји битан детаљ код поређења међуратне колонизације на југу државе и процеса вишевековног покатоличавања/унијаћења православаца у Цетинској крајини. Преобраћени православци у католике/унијате из Цетинске крајине нису ишли на Косово и у Македонију да мењају национални и верски састав становништва тог подручја, него врбовани од католичких мисионара остајали су у свом дому, али са другом вером и на бесповратном путу ка претапању у други народ, чиме се у завичају “преко ноћи“ и без икаквих миграција на перфидан начин мењао верски и национални састав становништва. Таква политика представљала је идеалну подлогу моћницима из световне и духовне власти за даље манипулације са верским и националним осећањима преобраћеног становништва, оштре поларизације житеља на правоверне припаднике „царске вјере“ и на „отпаднике – шизматике“, стварање омразе међу њима (и њено преношење с колена на колено) и што отворених, што прикривених тензија и трагичних страдања православаца са елементима геноцида која су трајала и трају до данашњег дана. Описани вишевековни феномен “деправославизације и десрбизације” Цетинске крајине је „промакао“ др. „Шкиљану“, али не и „србизација“ Косова у међуратном периоду од непуних 20 година.

Цетинска крајина без српских писаца

У поглављу Књижевници у Цетинској крајини почев од стр. 129.  наводи се опат Алберто Фортис, грофица Росенберг, Иван Ловрић, па касније Хрвати Динко Шимуновић и Милан Беговић (без напомене да је Беговић поунијаћени православац). За све наведене књижевнике дати су кратки прикази њихових сочиненија, али нема помена ни о једном српском књижевнику који је походио ове крајеве и оставио неке писане трагове. Значи о Србима и догодовштинама у Цетинској крајини утиске и приче презентују или странци или хрватски писци, иако је општепозната чињеница да је у манастиру Драговићу боравио српски просветитељ, књижевник, (касније министар) Доситеј Обрадовић (оставио дирљиво сведочанство о чистоти и моралности православног становништва Далмације), а такође преко посредника реформатор српског језика Вук Стефановић Караџић је скупљао грађу поред реке Цетине, а да је велики пропуст што владика Никодим Милаш није добио већи простор у књизи. Да ли се оваквим селективним приступом избегава веза српског живља из Далмације са елитним сународницима – књижевницима, реформаторима, владикама из матице Србије (као и са оним који вуче порекло са извора реке Цетине), а који су својим стваралаштвом задужили васцели српски народ, није тешко закључити. Значи, у овој књизи за Србе и монахе манастира Драговића има поприлично простора да се прикажу у „хајдучкој, разбојничкој причи“, али нема места за њихове представнике у књижевности, духовности …

Коришћена литература

Српски аутори 19, хрватски 30 оштампани у Хрватској и приде још 5 у другим државама.

Новине/фељтони: 4 из српских и 1 из хрватских извора.

Чланци: 20 српски (углавном Шематизам СПЦ), 30 хрватски и 2 остали.

Закључна разматрања

Други део књиге аутора Симића је капитално, драгоцено сведочанство о прошлости Срба поред реке Цетине у којој су, на основу архивске грађе, представљена сва места у којима су Срби живели и наведени сви родови по насељима. Самопрегорним, истраживачким радом Симић је у књигу уткао сијасет важних података, попут оних о коренима презимена, години досељавања у Далмацију, крсним славама, огранцима који су прешли на католичанство/унију и др.

Изнео бих две крупне примедбе на књигу. Прва је начелне природе, а односи се на чињеницу да је обимно штиво о вишевековној историји српског народа Цетинске крајине штампано латиничним писмом.

Друга се односи на крупне пропусте у тексту књиге који је обрадио др. Филип Шкиљан, а које сам образложио у претходном делу коментара. Сматрам да је учинак коаутора књиге др. Шкиљана контрапродуктиван и да би иста без његовог дела била пријемчивија читаоцима. Најкраће речено, писање др. Филипа Шкиљана је подударно (само у перфиднијој форми) са заступницима кроатизације далматинског подручја у минулим временима, а која по неписаном правилу иде у пакету са “десрбизацијом” историје, традиције и обичаја.

Имам утисак да је пропусте др. Шкиљана у обради појединих тема у књизи „Срби у Цетинској крајини“ препознало и Српско народно вијеће Сплитско-далматинске жупаније, па га није ангажовало на пројекту израде књиге „Срби у Имотској крајини“, иако је био најављен да ће, са Божидаром Симићем, учествовати у писању исте.

На основу напред наведеног, изражавам забринутост што је др. Филип Шкиљан запослен у Српском народном вијећу у Загребу, што води архив, што све књиге и публикације које се  припремају за штампу „пролазе кроз његове руке“…

Милош Мељанац

Линк за преузимање књиге:

http://www.vrlickakrajina.org.rs/knjige/srbi-u-cetinskoj-krajini.pdf