РКАЋКИ ПАТРИЈАРХ
У приморском граду Травњу, у суботу, 17 марта, године 1854, стари травањски трговац Марко Пламуша – надимком патријарх, у свом дућану дознаде да се Француска и Инглеска придружише Турској против Русије, и паде у несвијест. Управо, задуго је било питање је ли Патријарх најприје дознао за тај догађај, па онда пао у несвијест, или је за догађај дознао пошто се освијестио? Задуго су о томе разбијали главу жбири и Латини (католици) травањски, али старац не хтједе казати истину, док је трајало оно апсолутистичко доба.
Онога јутра, Патријарх, пошто се, по свом обичају, дуго богу молио и доручковао у кући, стиже у дућан кад је његов синовац Трива већ увелико пазарио, јер је субота пазарни дан у Травњу. Уђе у пун дућан па поче купце савјетовати у избору, умјеравати цијене, итд. Стасити старац, блага лица, сиједе браде, са свиленом црном капом на глави, у дугачку црну капуту, задаваше сваком повјерење и поштовање. Сељаци православне вјере обожаваху га, сматраху га као жива свеца, а “Латини” га и мржаху, али и они га поштоваху. И тога јутра, уз погађање и цјенкање, било је помена о старим временима, и о женидби Тривиној; те се, као и увијек, понављао узвик: “Та шта га већ. не жениш! Толико благо, а ви инокосни!”…
Стара Параскева, Патријархова сестра и “домоводитељка”, ручала је уз обичне разговоре о Русији. Скоро је година дана (управо од јула 1853 откад Руси упадоше у Влашку) да се у њиховој кући и не говори о чем другом. Стари је на свој начин објашњавао новинарске вијести, а свако његово тумачење бјеше дуже од најдужег новинарског чланка. Закључак је био увјек један: “Руси ће побиједити!” Јер не само што је уз њих бог, као свагда, него имају силу и богатство, које се не може исцрпсти! То зна он, Патријарх, који је својим очима гледао руску војску, руско благо по црквама и манастирима.
Параскева бјеше братов одјек међу женама, које је похађаху. Она је њима објашњавала мало друкчије, женски. Говораше: – Руси ратују ради ослобођења Христова гроба од некрста, а Русима се противе не само Турци, нето и Латини и Лутори! Али то је добро. Због тога безбоштва, нестаће са лица земље сваке вјере, осим крста од три прста, свијех краљевина и царевина, сјем јединога и превеликога царства московскога, православнога…
Кад послије ручка Трива отиде у дућан, Патријарх, као свакога дана, леже у истој трпезарији на диван.
Источни угао, према прочељу, приказиваше прави иконостас, – три низа икона, сребром и златом окованих, пред којима увијек гораше кандило.
– Докле Патријарх спава, под благом заштитом светитеља, да вам испричам шта је главно из његове прошлости.
Родио се у заграђу травањском, пошљедњих година владања Млетачке Републике. – Отац му, надничар, даде га у трговину код њеког имућног и самораног Грка. (Онда је било још њеколико грчких. домова у Травњу.) Млади Пламуша угоди Грку, а кад стаде на снагу, постаде му као посинак. У то вријеме Приморје припаде Аустрији и она постави православног цркви првога владику. Али тај владика (цинцарског поријекла, иако се звао Краљевић), поче најприје кришом, па јавно, радити да се православни поунијате. Зато се против њега створи завјера и мјесто њега, по случају, плати главом њеки његов доглавник, Пољак, каноник. Владика, побјеже; влада затвори око петнаест завјереника, међу којима и младог Пламушу. Срећом његовом, двије године прије ослобођења, господар, умирући, остави му своју кућу и дућан, а ако би он умро у тамници, онда да припадне православној црквеној опћини. Кад се Пламуша, након девет година, ослободи тамнице, први посао би да отиде у Русију. Тако је лутао пуне двије године, обилазећи велике градове и света мјеста. Вративши се у завичај, преузе трговину, не хтје се женити, него узе к себи сестру Параскеву, удову без дјеце. Доцније узе синовца Триву за помоћника у радњу… Имање се множило, а уз њега и његов углед у Травњу, особито међу православнијем, који га изабраше за пријесједника “општества”. Католици из поруге, прозваше га “Ркаћки патријарх” – што, мало помало, узеше и православни, изоставивши погрдни придјев.
Тако је, углавном, трајало без великих промјена тридесет година, до дана када га остависмо да се послије ручка испава под заштитом многобројнијех божијех угодника…
Уставши, Патрика се молио пред иконама, мање него изјутра, а завршио је као и изјутра, као и сваког пута откад зарати Русија с Турском: – Господе, молим ти се, молим се свјем небеским силама, свом душом и свијем срцем скрушено вам се молим, будите у помоћи благочестивом цару Николају, његовој храброј војсци, – подајте им на враги побједу и одољеније, а злотворе наше, Латине и Луторе, сатори јакоже Содом и Гомор јеси!… Амин! Па отиде у дућан.
Тога дана, послије подне бјеше припекло сунце као што може гдје на сјеверу у средини јуна. Међу високим кућама, са глатке калдрме, отсијеваху врели зраци, те чисто бођаху очи. Патријарх крочив на улицу одмахну главом и започе сам собом: – О, брате, ово баш пригријало. Помози, Пречиста! Сачувај нас марчаног сунца!
Сусјед му, њеки Нико Фркета, кројач, занесени “Латинин”, стајаше на вратима и по обичају поздрави Патријарха са: – Бона левада, шјор Марко! (здраво устао!) И додаде: – Ке нова?
Патријарх изврати главу и рече: – Ето ке нова! Киша ће!
– А, биће још што нова, биће! – додаде пакосник.
Патријарх слеже раменима и отиде. Бјеше му већ додијало препирање с Ником, а бојао се да не изусти штогод “зашто би могао допасти још једном куће необичне”, јер већ разговори и нагађања о рату почеше постајати заједљивији…
С уживањем стаде на праг свога хладовитога дућана, задржа поглед на Триви, који премјераваше трубу платна, па га, чисто са милоштом, скрену на широку столицу, постављену кожом, која је раширила своја “објатија”, као да старцу каже: “Ходи, Патрико, мој стари, да се одмараш, да ђетету причаш свјетске догађаје.” Са те историјске столице њеколико травањских нараштаја слуша страдања Патријархова и његова путешествија.
Трива узе од стрица штап, примаче обичну столицу, на коју ће старац пружити ноге, припали му чибук, и додаде “Објавитеља далматинског”, који је долазио послије подне…
Стари, пажљиво разгледа је ли завој цио, прочита своје наштампано име, па узе читати указе на првој страни. А кад окрете лист, тргну собом, поблиједи, главу изврати, руке клонуше…
Трива, ужаснут, потече к њему вичући, па потече к вратима, и опет натраг. У тињи час испуни се дућан гомилом; њеки радник отрча по љекара.
Мајстор Нико Фркета рече: – Нема ту помоћи, мој Трива! Капља га је ударила! Свршио је!
Угледавши новине на поду, Фркета их узе, као да се ништа није десило, прочита гласно крупно штампан телеграм: “Беч, Француска и Инглеска, опозвали своје посланике из Петрограда. Обје те државе изјавиле су се као савезнице Турске и објавиле рат Русији. Држи се као поуздано да ће се к њима придружити и Сардинија”…
Кројач удари дланом по новинама и викну: – Сад све разумијем! Ето, шта донесе смрт Пламуши! Бог да те прости, стари фанатико, али боље нијеси ни заслужио!… А Русија већ не поможе, она је свршила!
– Лажеш! – викну Патријарх исправљајући се, на што сви, сјем Триве, на столици, поискакаше из дућана. – Лажеш! – понови, сав црвен у лицу, а вратне му жиле набрекле да прсну…
– Стриче, Побогу! започе Трива, и обрадован и ужаснут…
– Жив сам!… Русија ће… колико вас год има!… Дај воде!
Сједе и раскопча огрлицу. Љекар дође, видје што је, препоручи мир и отиде.
Као муња пролети глас по Травњу да је Ркаћки патријарх умро од капље. Православни трговци и занатлије дођоше, и како се радосно изненадише затекавши старца на обичном мјесту (на столици). Он им рече: – Ни бриге вас, ни за мене, ни за Русију! Додуше, мени је већ и вријеме да путујем, али се надам да ће ме бог одржати у животу још који мјесец, да видим погибију душмана наше вјере! Јер, не бојте се! И царствију јего не будет конца! С нами бог, разумјејте, јазици и покорјајте сја, јако с нами бог!
Па развезе надуго, заборавивши да је мало час био у несвијести. Тек у потоњу сјети се тога и рече синовцу: – Чујеш ти, ако би те питали Латини кад ме снашла немоћ реци: “Прије него што је прочитао новине!” – Разумијеш ли? А ви, тако исто! Сад идите на вечерњу. Данас је субота! Не идите у гомили, него подвојени!…
Глас о догађају доприје и у заграђе. У то доба бјеху на дому само старци, женске и дјеца, а људи млађи бјеху на пољском раду. Жене и старци похиташе у град, у главну улицу, гдје их, по старчевој наредби, пресрете Трива и упути у цркву.
Послије службе, нареди Патријарх да сви иду у црквену кућу, у велику дворану, гдје се држаху скупови. Уђоше сви, и жене и дјевојке, што је била велика новина!
Он им исприча догађаје, који, из толике даљине, тако силно одјекиваху у том закутку, у тијем смјерним, вјерним срцима. Углавном, објасни им шта се спрема и на што се иде – спрема се напад на цара московског, а то је као да речете на православну вјеру и народ! Уз некрсти турске удружила се латинска Франција и луторска Инглитера, а, по свој прилици, и други ће.
Пошто сачека да се слушаоци исплачу, стаде их тјешити и храбрити, увјеравајући их да никаква сила људска не може надјачати крст од три прста. Бог зато и допусти ту напаст да се на крају види како он милује православије.
– Ја знам да бисмо сви колико нас је овдје дали живот свој за Русију, али то не можемо. Знам да бисмо сви жртвовали сву своју сиромаштину да им како помогнемо, али и то није могуће. Зато, учинимо што можемо, и што ће нам пред богом ваљати. Да већ није велики пост, ја бих вас савјетовао да постимо ову недјељу с намјером за побједу Руса. Овако препоручујем онијем који могу издржати да једнониче сваког дана до друге недјеље, да сваког вечера држе молења и велика клањања (метаније) за спас свете Русије!
– Хоћемо! – повика скуп одушевљено. Патријарх настави: – Ето, као што вам је познато, ја сам науман био да ове јесени оженим Триву, а сад то одгађам дотле, докле год не разаберем за погибију наших душмана. Какво би ми весеље било, какав би ми благослов са невјестом у дом ушао, докле моја вјера плива у крви!?
То истом потресе гомилу, диже се граја, чуше се узвици: “Неће бити свадбе међу нама, док не чујемо весели глас!”…
По души, не бих рекао да су се и дјевојке тијем одушевљавале. Ту је била и Цвијета Рајковићева, за коју се знало да је Патријарх у срцу намијенио Триви, али му дјевојка прва приђе и пољуби га у руку…
Шта су све русофили претрпјели до 11 септембра 1855, дакле за двије године, то би тешко било испричати! Доста је само да напоменем да су се куће за сунца затварале, да су људи били под оружјем, на опрезу, каогод у доба најезде, послије пада републике.
Патријарх, који је свима препоручивао опрезност и стрпљење, изгуби и једно и друго онога дана кад се у Травњу диже урнебес због пада Севастопоља.
Тога злокобног дана, послије подне, отиде он пред велику кавану под бедемом, гдје се топлијех дана једва мјесто може наћи. Кад се Патријарх помоли, латинска гомила једногрлице заурлика: – Доље с Русијом! Живјела Франција! Доље с Ркаћима и с њиховијем Патријархом!
Он пусти да издуши граја, па диже високо десницу, пружи три прста којима се крсти и викну: – Гледајте, Латини! Ово је Русија и православни закон, а ово сте ви! И стисну мали прст и домали десне руке. Па додаде: – Ово је сила, а ово је ништа! Па се прекрсти и вичући јаче, изрече први пут пред њима своју омиљену изреку: – И царствију јего не будет конца!
Латини, као скамењени од чуда и од дивљења пред толиком вјером и храброшћу, пустише старца с миром. А њеки рече: – Ја их мрзим, али скидам капу пред њима! Докле су оваки, не може им се ништа!
СИМО МАТАВУЉ