Сињ је градић у Далмацији. Сињски срез обухватао је Врличку и Сињску крајину. У Врличкој крајини становништво је било мешовито, док је у Сињској већинско било хрватско.

После Првог светског рата, поједини становници, већином Срби, одлазили су у Србију, највише ради посла. Други светски рат затекао је известан број њих у србијанским градовима, на примјер у Београду, Крагујевцу и Краљеву.

Тешко је истражити колико их је било у Србији и које су њихове ратне судбине. Могуће је претпоставити да је неколицина млађих прихватила комунистичку идеологију и да је неколицина приступила покрету пуковника Драгољуба Драже Михаиловића.

У концентрационом логору Бањица у Београду било је интернирано и известан број Далматинаца из Сињског среза и њихова судбина је мање-више позната. Позната је судбина и извесног броја који су стрељани октобра 1941. у две велике трагедије – у Крагујевцу и Краљеву.

Објављивање списка заточеника и жртава Бањичког логора и жртава масовних стрељања у Крагујевцу и Краљеву има више оправдања и разлога. Моје је било да их се сетим. Овај текст нудим као полазиште за нека друга истраживања које треба да ураде школовани историчари или корисни заљубљеници у прошлост родом из Далматинске загоре.

Овај прилог је настао у жељи да дам свој допринос култури сећања на страдалнике из краја одакле и ја потичем. Идеју о писању текста нисам добио у току рада на припреми рукописа (као директор Музеја жртава геноцида у Београду) већ касније, у мирнијем времену.

+++

А. Списак страдалих у концентрационом логору Бањица у Београду 1941–1944. године[1]

Немачка освајања европских држава имала су бројне последице. Једна од њих било је стварање разних врста логора. Припадници тајне полиције Гестапо имали су своја правила и критеријуме по којима су хапшени будући заточеници.

После освајања и растурања Краљевине Југославије уследило је и стварање логора на територији Независне Државе Хрватске и то сви осим два (Лобор Град и Концентрациони логор Земун) били под контролом хрватских власти.

Стварање  логора било је и на Војно-окупационој територији Србије и сви су били под немачком контролом. Пре тога успостављен је репресивни апарат који су чинили припадници окупационих војних и колаборационистичких цивилних органа и организација. Посебно место у том систему имали су затвори и логори са стратиштима… Неки од логора били су привремени а неки стални, неки су били кратко време у функцији – док је у њима било заточеника. Логори и затвори били су места одакле су узимани таоци за стрељање у одмаздама.

Заточеници логора били су чланови и симпатизери покрета отпора, припадници домаће интелектуалне елите, случајне жртве полицијских рација и „чишћења терена“ – припадници, готово без изузетака, свих друштвених слојева, занимања и политичких опредјељења.

Зна се да су заточенике логора на просторима Југославије депортовали у логоре широм Немачке и друге крајеве Европе, од Грчке до Норвешке.

+++

Идеја о стварању логора у Србији појавила се пред почетак напада Немачке и њених савезника на Совјетски Савез: било је то на састанку немачких и колаборационистичких полицијских функционера у Министарству унутрашњих послова. Одлучено је да нови логор буде подељен на део у надлежности колаборационистичких власти и други, под командом Гестапоа. За место будућег логора изабрана је касарна бившег 18. пјешадијског пука Југословенске краљевске војске на Бањици у Београду.

Обезбеђење српског дела логора било је у надлежности Команде Српске државне страже при Управи града Београда, која је имала на располагању један одред од 50–100 жандарма.

Трошкови одржавања и снабдевања целог логора били су у надлежности београдске општине.

Двострука управа и подела надлежности између домаћих полицијских власти (Специјалне полиције) и Гестапоа била је само привидна јер су Немци били у свему надређени Србима.

Надзор над ухапшенима вршила је једна немачка „Специјална команда“ (Sonderkommando). Затвореници који су пали у руке Специјалне полиције били су прослеђивани управи колаборационистичког дела логора.

Први логораши стигли су 9. јула 1941, после првих хапшења лица осумњичених да су комунисти или њихови симпатизери – било их је око 700 из готово свих крајева Србије.

Погубљења заточеника вршена су и у самом логору, али је већина стрељана или обешена на стратиштима у околини Београда.

Тешко је казати колико је заточеника заиста „прошло“ кроз логор. У постојећој литератури бројке варирају између 30.000 и 80.000 притвореника. Логорске књиге садрже 23.637 имена, уписиваних од 9. јула 1941. до 2. октобра 1944. године. Прецизна анализа књига садржаја доводи до броја 23.244. Процене о стварном броју, које се могу прихватити као реалне, крећу се око 30.000 заточеника.

Срби су били најбројнији заточеници. Било је Цигана, Хрвата и 19 припадника других националности и етничких група.

Мушких заточеника било је око 90%. Око 92% рођени су у Краљевини Југославији, у 311 различитих срезова, односно у око 4.800 различитих насеља (градова, вароши и села). На то је битно утицао и талас пресељења становништва, превасходно српске националности, које је после војног слома, распарчавања територије југословенске државе и настанка Независне Државе Хрватске грчевито настојало да се докопа Србије.

Немачке војне и полицијске власти ухапсиле су, иследиле и заточиле око 66% притвореника логора на Бањици. Специјална полиција Управе града Београда (која је била подређена немачкој Полицији безбедности) ухапсила је и довела у логор 28,6% од укупног броја заточених.

Логор је постојао 1.183 дана. Према сачуваним књигама, од укупног броја доведених (23.593) стрељано је 3.789 лица, страдало на разне начине (најчешће убијени у истражном поступку у логору) 497 лица, пуштено (није сасвим сигурно да ли су сви ослобођени) 7.779 лица, одведено 9.560 лица (за 8.827 лица зна се где су одведена и од кога), док за 1.968 лица нема забележених података. Посредно сазнајемо да је из логора или приликом одвођења (на разне начине) побегло више од 60 заточеника.

Списак страдалих становника Сињског среза је сачињен на основу књиге: Логор Бањица – Логораши, 1-2, Историјски архив Београда, Београд, 2009.

         (Напомена: допуне и исправке су у угластим заградама)

867. Максимовић Борисав, приватни чиновник; рођ. 12. V 1916. у Кољани[ма], Сињ; од Глише и Драгиње – Вукановић; неожењен; са станом у ул. Лозничкој 14, Београд. У логор спроведен 15. X 1941. од УГБ [Управе града Београда]. Стрељан 17. X 1941. у Београду.

1503. Скоруп Антон, монтер; рођ. 11. VI 1911. у Мовици [реч је о селу Маовице код Врлике – примедба приређивача], Сињ; од Петра и Марије – Самарџић; ожењен, 1 дете; са станом у ул. Љубљанској 25, Београд. У логор дошао 25. XI 1941. од ОКП [Одељење кривичне полиције – примедба приређивача]. Пуштен 26. XI 1941. од ОКП УГБ. К[Категоризација]=II.

1907. Крунић Филип, бравар; рођ. 22. II 1921. у Отишић[у], Сињ; од Николе и Марије; неожењен; са станом у ул. Светог Саве 11, Београд. У логор дошао 11. XII 1941. од ОКП. Пуштен 15. XII 1941. од УГБ. К=II.

4135. Буловић Миливоје, кројачки помоћник; рођ. 1917. у Бителићу, срез Сињ; од Боже и Марије, рођ. Буловић; нежењен; живи у Београду.

У логору од 3. II 1942 – Гестапо. Одведен 17. VI 1943. од Гестапоа. Враћен [у логор]. Одведен на рад 29. X 1943. од Гестапоа, немачке војске.

4739. Загорац Марко, бравар; рођ. 1918. у Врлици, Сињ; од Константина и Ружице, рођ. Ста[н]исављевић; живи у Крагујевцу. У логору од 3. III 1942 – УГБ. Стрељан 9. III 1942. у Београду.

5458. Модрић Божо, механичар и конобар; рођ. 15. XII 1917. у Врлики [Врлици], Сињ; [живи] у Земуну; отац Милан и Бојана, рођ. Татић; 1 дете. У логору од 21. IV 1942 – ОКП. Одведен на рад 24. IV 1942. од Гестапоа. [Видети и р. бр. 10623.]

5717. Баковић Јуре, шофер; рођ. 6. В 1908. у Виналићу, срез Сињ; од Николе и Марије, рођ. Арнаутовић; 1 дете. У логору од 5. V 1942 – ОКП. Одведен на рад 7. V 1942. у Немачку.

5729. Јадрић Мирко, шлосер; рођ. 24. X 1910. у Крају, Сињ; од Ловре и Матије, рођ. Шимунца; живи у Земуну. У логору од 5. V 1942 – ОКП. Одведен на рад 7. V 1942. од Гестапоа.

6145. Пупић Ђуро, келнер; рођ. 6. II 1912. у Ту[р]јаци, Сињ; од Павла и Матије, рођ. Мајић; нежењен; Хрват, римокатолик; Александра Глишића 4. У логору од 8. VI 1942. од УГБ. Преузет од СП [Специјалне полиције] 7. VII 1942, ради предаје немачким властима.

7275. Ћурковић Антоније, машинбравар; рођ. 4. II 1893. у Сињу; од Јована и Анке – Делић; ожењен; са боравиштем у Београду, Доситејева 49а. У логору од 22. IX 1942. од УГБ. Пуштен у слободу 14. X 1942. од УГБ.

10623. Модрић Божо, келнер; рођ. 15. XII 1917. у Врлике [Врлици]; од Милана и Бојане Татић; ожењен, 1 дете; са боравком у Београду, Гетеова 4. У логору од 18. II 1943. од ОКП. Стрељан 19. II 1943. у Београду. [Видети и р. бр. 5458.]

10683. Миљковић Јован, инсталатер; рођ. 1910. у Кољанима, срез Сињ; од Петра и Милице Миленковић; ожењен, 1 дете; са боравком у Београду, ул. Светог Николе 128. У логору од 18. II 1943. од УГБ. Стрељан 19. II 1943. у Београду.

10992. Билић Марко, жандармеријски каплар; рођ. 1. VII 1910, Цивљане, срез Сињ; од Јована и Тодоре; неожењен; са боравком у Рибарској Бањи. У логору од 17. III 1943. од СС. Одведен на рад 25. III 1943. од Гестапоа.

Књига II

13181. Суботић Петар, чиновник, инжињер; рођ. 8. XI 1902. у Сињу, Далмација; од Марка и Милке; ожењен, 2 деце; са боравком у Београду, ул. Краља Звонимира бр. 12. У логору од 26. IV 1943. од УГБ. Одведен на саслушање 27. IV 1943. од УГБ. Стрељан 7. VI 1943. [Враћен у логор 7. VI 1943, поново уписан под р. бр. 14359 и истог дана стрељан.]

14047. Балаћ Марко, активни подофицир; рођ. 25. XII 1919. у Врљики [Врлици], срез сињски; од Петра и Данице; неожењен; са боравком у Тивту. У логору од 24. V 1943. од СС. Стрељан 25. V 1943. у Београду.

14359. Суботић Петар, инжињер; рођ. 8. XI 1902. у Сињу; од Марка и Милке; ожењен, 2 деце; живи у Београду, Краља Звонимира 12. У логору од 7. VI 1943. од УГБ. Стрељан 7. VI 1943. у Београду. [Видети и р. бр. 13181.]

15238. Ђукић Венијамин, молер; рођ. 14. III 1920. у Врлики [Врлици]; од оца Јована и мајке Стане; са станом у Смедереву. У логору од 14. VII 1943. од УГБ. Пуштен 5. ИИ 1944. од Гестапоа.

19064. Поповић Димитрије, чиновник; Петар, Милица; рођ. 16. V 1904, Кољане, Сињ; разведен, 1 дете; живи у Београду, ул. Крунска бр. 1. У логору од 13. I 1944 – СС. Одведен 15. I 1944. у заробљеништво.

19252. Рајић Анте, радник; Иван, Шима; стар 65 година, Сињ, [срез] исти; ожењен, 3 деце; живи у Отоку. У логору од 30. I 1944 – СС. Пуштен у слободу 2. V 1944. од Гестапоа.

19259. Шундов Анте, радник; Јаков, Ива; рођ. 1904, Брачевац, Сињ; ожењен, 4 деце; живи у Брачевцу. У логору од 30. I 1944 – СС. Одведен на рад 12. IV 1944. од Гестапоа, у Француску.

21269. Буловић Зорка, кројачица; Филип, Марта; рођ. 16. VIII 1920. у Сињу, среза истог; неудата; живи у Београду, ул. Ђурићева бр. 16. У логору од 12. IV 1944 – УГБ. [*]

2. Стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941:

         После општег народног устанка против окупатора у Србији и сукоба, убијено је известан број немачких војника. Војна команда Србије реаговала је драстичним одмаздама: 100 талаца за једног убијеног и 50 за једног рањеног немачког војника – наредба генерала Франца Бемеа. Да би спровели одмазду, уследила су хапшења по селима од Горњег Милановца до Крагујевца и логорисање у Крагујевцу. Стрељања су извршена 21. октобра 1941. године у насељу Шумарице. Мада коначан број жртава није утврђен, зна се да није мање од 2.381, колико је пописано страдалника.

Списак страдалника сачињен ја на основу следеће књиге: Станиша Бркић, Име и број, Музеј жртава геноцида Београд – Спомен музеј „21. октобар“ Крагујевац, 2020.

Напомена: наведена књига може се пронаћи на интернету у ПДФ формату.

1. Вученовић Јосипа Јован, 1881, Кољани, земљорадник

2. Вученовић Симе Јован, 1893, Врлика, земљорадник

3. Вученовић Симе Лазар, 1889, Врлика, радник

4. Вученовић Јосипа Симо, 1891, Кољани, радник

5. Вученовић Марка Симо, 1911, Врлика, радник

6. Загорац Симе Трифун, 1897, Отишић, радник

7. Шкрбић Илије Вукашин, 1919, Гарјак, радник

8. Шкрбић Божине Милија, 1893, Гарјак, радник

9. Шкрбић Божине Милан, 1892, Гарјак, радник

10. Арамбашић Марка Лука, 1880, Отишић, зидар

11. Вученовић ? Божидар, 1909, Врлика, мајстор

12. Вученовић Петра Никола, 14. 10. 1901, Врлика, радник

13. Вученовић Јове Стеван, 14. 9. 1910, Врлика, лимар.

3. Стрељање у Краљеву 21. октобра 1941:

         Слична одмазда спроведена је истога дана и у Краљеву. Ни за ово страдање није утврђен тачан број страдалих. Силвија Крејаковић је до 2013. сачинила листу од 2.255 жртава али је у наредним годинама допунила са пет нових имена.

Списак страдалника сачињен је на основу књиге: Силвија Крејаковић, Идентитети стрељаних у Краљеву октобра 1941, Музеј жртава геноцида, Београд, 2013 и 2020.

Напомена: наведена књига може се пронаћи на интернету у ПДФ формату.

1. Загорац Г. Јован, 1921, Отишић, Сињ, трговачки помоћник

2. Загорац Г. Никола, 1909, Отишић, Сињ, службеник у Фабрици вагона

3. Загорац Г. Петар, 1906, Отишић, Сињ, кафеџија у Берановцу код Краљева

4. Манђерало Ј. Антон, 1888, Сињ, зидар у Фабрици вагона.

Проф. др Вељко Ђурић Мишина