Попут многих Далматинаца и брачни пар из фамилије Цвијетић – Раде и Грозда/Милица (дев. Кривошић) су, са петоро деце, 1963. напустили Врличку крајину – Отишић и преселили се у околину Београда. Имање су продали рођаку Луки Цвјетићу, а ново огњиште подигли у Батајници. Најстарије дете – четрнаестогодишњи син Никола се определио за месарски занат и по одслужењу војске запослио у „БИМ Славија“. Око једне деценије радио је у друштвеном предузећу да би се почетком осамдесетих година отиснуо у приватни сектор, тако што је у престоници Југославије отворио месару на Бајлонијевој пијаци. Локал се налазио на изузетно прометном месту – тик поред трамвајских шина, а преко пута боемске четврти – Скадарлије. Посла је било „преко главе“ па је, поред супруге Мирославе, ангажовао и два – три радника. Приликом избора назива месаре пресудну улогу одиграо је далматински завичај. Елем, месару је регистровао под називом „Свилаја“, јер је као малишан на ту планину (као и остали Отишићани) често изводио овце, козе и краве на испашу. Другим речима, кроз назив месаре остваривао је свакодневну везу са родним селом – прађедовским огњиштем. Поред свежег меса у понуди је имао домаће кобасице и сушено месо који су добрим делом потицали из његове пушнице – сушаре.
Пре неколико година син Јован је са породицом преузео посао у месари, а Никола и Мирослава заслужену пензију проводе не само у кући у сремској равници, него и у викендици у бањи Врујци. Стасала је нова генерација Цвјетића тако да у посао “ускаче” и Јованов син Никола (понео дедино име). Према Николиним речима смањио се обим посла у месари „Свилаја“ пошто велики трговински ланци са свежим месом и широком лепезом сухомеснатих производа угрожавају мале месаре.
Вреди истаћи податак да се на Бајлонијевој пијаци укотвио још један средовечни брачни пар пореклом из Отишића. У питању су Милан Деспинић и супруга Анђелка (дев. Петровић) који су отворили мењачницу.
Нови врлички нараштај је у Батајници и другим насељима учвршћивао завичајне везе са честим дружењем које је у доста случајева прерасло у бракове и кумства, па се тако и Јован Цвијетић окумио са Владом (Драшко) Маринком пореклом из Кољана.
После злогласне акције „Олуја“ из августа 1995. многи, са огњишта протерани, Далматинци су у околини Београда исказали предузетнички дух, па су отворили већи број занатских радњи, трговина, па временом дошли до респектабилних предузећа из области грађевинарства, прераде нафте, металне, хемијске индустрије… У доста случајева фирмама су давали називе по планинама и другим географским топонимима који красе Врличку крајину. Тако се појавило и више фирми под називом Свилаја на једној, а на другој страни у девастираном Отишићу под Свилајом, у делу где је некад било десетак „димова“ Цвијетића све је зарасло у драчу и коров.
Милош Мељанац
Напомена: Забрањено преузимање дела или читавог текста и/или фото/видеа, без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама ВМГ услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.
