За време друге Југославије, деценијама је на београдској железничкој станици парче хлеба зарађивала група корпулентних носача кофера, торби и другог пртљага. Приликом приспећа сваког воза на перон, пристигле путнике са повећим пртљагом, салетали су носачи. Многи од њих су временом себи олакшавали посао тако што би склепали каква импровизована колица за превоз ствари до најближег трамвајског или аутобуског стајалишта. У паузи између доласка возова дежурали су испред станице и утркивали се ко ће пре стићи до потенцијалне муштерије која се мучила са коферима.
Према мојим сазнањима највећи број носача чинили су Далматинци – добрим делом из Врличке крајине. Традиција да се, на београдској железничкој станици, регрутују носачи из Далмације датира још из међуратног периода. Управо сам ових дана у Историјском архиву Београда пронашао документ о пријави боравка у престоници Петра Арамбашића – носача по занимању (родитељи Петар и Марија), рођеног 06.02.1905. у Отишићу, ожењен. Први његов долазак у Београд у међуратном периоду евидентиран је 10.09.1925. па онда 10.11.1927, 20.07.1933, 19.05.1935 и 28.05.1936. године. Значи, према овом документу може се поуздано утврдити да присуство далматинских колониста по занимању носача у Београду датира од 1925. и трајало је наредних пола века (са паузом за време Другог светског рата).
Име носача Петра Арамбашића појављује се и у ратно време, прво 04.11.1941, да би 25.04.1942. био пријављен код станодавца Михајла Марјановића, на адреси Живка Давидовића 10. Занимљиво је да су на истој адреси и код истог газде пријављени и протерани Отишићани из Македоније, из Прилепског поља и то: самостални кочијаш Јован Арамбашић Арамбаша, земљорадник Јован Арамбашић Тица и фијакерист Душан Деспинић. Иначе, избегличке породице Арамбашић и Деспинић су се сместиле у помоћне просторије код домаћина у Барајеву, а поједини радно-способни мушкарци због посла прешли у Београд. Забелешка на картону Петра Арамбашића завршава се одјавом боравка у Београду са датумом 12.12.1942. и напоменом да се не зна где је отишао. (уколико неко од Арамбашића или других Отишићана зна даљи животни пут носача Петра Арамбашића молио бих да се јави).
Од сијасет догодовштина у занимљивом послу носача у другој Југославији издвојио бих случај када се на железничкој станици појавио генерал-пуковник ЈНА – Бруно Вулетић пореклом из Сиња (почасни војвода Сињске алке). Тог дана се авионом вратио са пута из иностранства и пожурио да ухвати воз за Книн, а потом да другим превозним средством продужи до Сиња. На шалтеру железничке станице загледа се у новчаник и схвати да није понео динаре, а истовремено примети да носачи међусобно комуницирају далматинским наречјем. Ступи с њима у контакт и замоли их да му позајме паре за возну карту. Они су му драге воље изашли у сусрет, тако да је Бруно исте вечери кренуо пут Далмације.
Милош Мељанац
