Жељна те остах, процвала трешњо,
што море љубиш под Козјаком сивим,
ни овог прољећа нећу ти доћи,
далеко негдје сањам и живим.
Затворим очи и крошњу ти видим,
умива се срећна зрацима јутра,
добро сам каже, изнова цвијетам,
и даље вјерујем у боље сутра.
Велико је бреме оловке ове,
много терета у њу се слило,
понеко слово у грлу зашкрипи,
воде са Цетине оно би пило.
Како би сада у хладу мурве,
радо склопила уморне очи,
па да их отворим под родним небом,
што каже: “дијете…и ово ће проћи.”
Жељна остадох сваке стопе,
цвркута птица, жубора ријека,
кишних јутара које нисам ни знала да волим,
а сад им мирис осјетим из далека.
Не, нема никог тамо да ми руке шири,
отишли су давно путем небеским висина,
а ја их осјетим у сваком дашку вјетра,
као да ме милују топле руке из давнина
Уби ме чежња прољећа овог,
за родним прагом што усамљен спава,
да ли ћу опет моћи му доћи,
нека не престане да ми се нада.
Тако ми фале планине моје,
зелена поља, крша мог драгог камен сиви,
и разумијем Мику све боље и боље
што над својом равницом још увијек шашав лети и живи.
Наиђу тренутци кад заборава се бојим,
кад затворим очи да нећете бити ту,
да ће изблиједити мирис, утишати се звук,
да ћете престати да ми свраћате у сну.
Знам доћи ће “неки нови клинци”,
који ће имати своје нове снове,
исто ће им пјевати птице, цвјетати трешње,
али неће бити као оне моје……
И….”знам да ће бити још младости, али не више овакве”,
описао је дивно Арсен тај грч њему знан;
наиђе из неких познатих, непрегледних даљина,
само тек тако….ненајављен и нечујан.
Сандра Зечевић
