Известан број потомака међуратних далматинских колониста из Прилепског поља који су после Другог светског рата распоређени на војвођанској равници настојао је да у далматинском завичају изабере брачног партнера. На тај начин су три (од шест синова) Луке Деспинића изабрали животне сапутнице из Врличке крајине.
Најстарији Душан је у Отишићу испросио девојку Јелу Кривошић, па су брачни живот започели у Сутјесци код Зрењанина и проширили породицу са кћеркама Радмилом и Милицом, као и сином Милошем.
Јован је изабрао Марију Четник, пореклом из Цетине, па су у Боки (општина Сечањ) подигли кћерке Милицу, Славицу и Светлану.
Славко је оженио девојку Милицу Драгић из Отишића, из засеока Пољице, па су у Качареву подигли сина Николу и кћерку Наду.
Једина Лукина кћерка Марија се удала за Стевана Жежеља, пореклом из Ервеника, са којим је у Сутјесци подигла синове Љубомира, Ивицу и Николу.
После склапања бракова сачувао се део мираза који је Јела Кривошић из Отишића донела у Банат. Ради се о занимљивом колориту боја на зовници – њених руку дело. Иако је протекло око 90 година од израде наведене рукотворине народне радиности, иста се налази у прилично добром стању (са незнатним оштећењима) и то у поседу њеног сина Милоша из Чачка. Захваљујући предусретљивости Милоша Деспинића – коме далматински завичај лежи у срцу – пратиоци сајта Врличка крајина имаће прилику да се увере у умеће отишићке девојке од пре скоро једног века.
Милош Мељанац
