За време друге федеративне Југославије регрути из једног дела државе по правилу су упућивани на одслужење војног рока у гарнизоне у другим удаљенијим крајевима. Например, из Шумадије у Истру, из Словеније у Македонију, из Војводине на Јадранску обалу и сличне комбинације. Само мали, повлашћени број војника је успевао да себи обезбеди место у касарни која је близу његовог сталног места становања.
У вези са напред наведеним, забележен је један феномен код потомака међуратних далматинских колониста како оних малобројних који су остали у околини Прилепа, тако и оне већине расуте по Банату. Они су одрастали у породицама где су припадници најстарије генерације често евоцирали успомене на далматински завичај. Најчешће на прелима су слушали приче о манастирима Драговићу и Крки, о рекама Цетини и Крки, о планини Свилаји, о тежачком животу у селима Ивошевци, Отишић, Ервеник, чули би и понеку пјесму ојкачу …
Од малена усађена љубав према далматинској постојбини будила је жељу код младих нараштаја да се обиђе прађедовско огњиште. Мушки део потомака је пронашао оригиналан начин да себи испуни ту жељу. Елем, очекујући позив за војску они су самоиницијативно, благовремено одлазили у војни одсек и тражили да буду упућени у Книн, а ако у њему нема места онда у други далматински град попут Сплита, Задра, Сиња, како би били што ближе родном месту својих предака. На овакав приступ навикли су референти из војних одсека у Прилепу и Крушеву чим би им се на вратима појавио потомак далматинских насељеника. Иста појава често је била присутна у следећим војвођанским местима – регрутним центрима: Сечњу, Ковину и Панчеву. Наравно да су, жељама регрута да служе војску у Далмацији која је далеко од места становања, надлежни службеници радо излазили у сусрет јер су се оне уклапале у принцип да новоформирани војни колективи у удаљеним градовима буду мешовитог састава. По овом феномену највише су се истицали момци стасали за војску чији су преци пореклом из Отишића, из простог разлога што је то село (по мојим истраживањима) дало највећи број колониста који су се у међуратном периоду населили у јужне крајеве – конретније у Прилепско поље.
Зов завичаја утицао је и на прослављеног капитена рукометне репрезентације Југославије – Момира Рнића да војни рок у ЈНА одслужи у Книну. Након полагања војничке заклетве искористио је прву згодну прилику да обиђе Отишић, храм Св Арханђела Михаила, заселак Рнићи и у њему прађедовску кућу, месно гробље и да одговара на бројна питања одушевљених мештана. И Момир је морао да прође устаљен дочек који је карактеристичан по следећем. Одмах по пристизању униформисаног војника у центар Отишића сјатио би се приличан број знатижељних сељана да га поздрави, потом да му саопшти са ким је све у родбинским и кумовским везама његова породица, да се утркују ко ће да га угости и буде му водич по селу. А војник збуњен мноштвом информација завичајно-фамилијарног карактера, бројних позива да буде гост на више места, показивања где је Горњи, а где Доњи Отишић са бројним засеоцима, не зна на коју ће страну.
Ипак и поред свих наведених „слатких мука“, јединствена оцена свих војника који су први пут посетили завичајно место својих предака у Далмацији, јесте да им је то један од најлепших дана који су провели током служења у ЈНА.
Милош Мељанац
НАПОМЕНА: фотографија преузета са: https://z1info.rs/heroj-medisona-momir-rnic-vratasporta-rs/
