ДАЛМАТИНСКА НОШЊА У ПРИЛЕПСКОМ ПОЉУ

Северна Далмација је вековима представљала емиграционо подручје са кога су првенствено млађи људи, трбухом за крухом, одлазили у развијеније крајеве или на подручја где им је обећано парче земље са кога ће моћи да прехране своје породице. Тако су се и Врличани и Буковчани 1922/23. године укључили у државни пројекат аграрне реформе и колонизације Нових јужних крајева и населили на мочварне утрине Прилепског поља. Пре напуштања родне груде, сиромашни далматински аграрни интересенти су излазили из породичних задруга, где би им припао скроман покретни иметак који су понели на македонски простор. Међу понетим завежљајима, по правилу, налазила се препознатљива, завичајна одећа као и предмети народне радиности. Код мушкараца то је најчешће била далматинска капа, а код жена прегача, док је најзастуљенији предмет била преслица. Својим доласком у Пелагонију појачали су шареноликост народних ношњи на простору од Прилепа до Крушева, где је живело православно македонско и цинцарско становништво, као и муслиманско које су чинили Турци и Албанци. Приспели Далматинци су на македонски простор донели и специфично певање – ојкање и гроктање.

На новом огњишту насељеници су свакодневно користили понету одећу и новосашивену ручним радом која је укључивала далматинске капе, док код њиховог потомства долази до одређених новина. Међу новитетима најуочљивија је појава да је известан број деце на главама носио качкете, французице и шајкаче, (о којој ће бити више речи у овом тексту). Од више прикупљених фотографија из породичних колекција потомака међуратних далматинских насељеника издвојио сам неколико упечатљивих.

На првој је 1927. овековечена прослава 70-ог рођендана отишићког колонисте Радета Арамбашића у Александрову код Прилепа којом приликом се окупило свих седам његових синова. Уз старешину породице Радета, далматинску капу носи најстарији син Митар (држи заставу), а ту су Глигорије/Глишо, Тома (у униформи жандарма), Никола, Шпиро, Петар (у гардијској униформи) и Марко. Извор: Часопис династије Карађорђевић „Илустровани лист“ од 7.1.1927. године.

Раде Арамбашић са синовима (фотографија преузета из монографије „Пет огњишта далматинских колониста“, а исту је доставио Бранко Арамбашић из Батајнице)

Од 22 мушка ђака, пет носи капе французице и качкете, а двоје шајкаче. Стеван Жежељ, пореклом из Ервеника, је са шајкачом у трећем реду, док испред њега није препознат други ученик који на глави има шајкачу. Такође, међу завичајним предметима препознатљива је врличка прегача коју је у првом реду носила Дара Рнић, пореклом из Отишића.

Испред основне школе „Иво Гундулић у далматинској колонији Александрово код Прилепа, 1937. г. (фотографија преузета из монографије „Пет огњишта далматинских колониста“, а исту је доставио Јован Росић из Крагујевца).

Посебно у слављеничким приликама носила се далматинска капа, па је тако на прослави Јовањдана код породица Бунчић и Королија (обе су пореклом из Ивошеваца) капа примећена код пет колониста: Са накривљеном далматинском капом на леву страну је Чедо Бунчић, до њега капу накривио на другу страну Живко Масникоса (пореклом из Ивошеваца), изнад жене у бунди вири глава са капом Спасеније Шпале Угрчића – огранак Лиштрићи (пореклом из Ивошеваца), до њега са капом је Душан Шупељак (пореклом из Пађена – колониста који је из насеобине Гечерли код Ђевђелије дошао на славу) и на крају десно са капом је Петар Масникоса Кешта.

Ново Лагово код Прилепа, Јовањдан код Бунчића и Королија, 1937. (фотографија преузета из монографије „Пет огњишта далматинских колониста“, а исту је доставила Боја Угрчић из Сутјеске код Зрењанина).

Уочи почетка Другог светског рата на окупу пред објективом фотоапарата нашла се породица Саве и Марије Вујасиновић, пореклом из Ивошеваца. Уз родитеље у доњем реду су: кћерка Јованка/Јока и снаха Манда, а у горњем синови: Сава, Обрад, Милан, Јован и Марко. Отац Сава и син Обрад носе далматинске капе.

Породица Саве и Марије Вујасиновић – огранак Цвикићи у Новом Лагову код Прилепа, пролеће 1941. (фотографија преузета из монографије „Пет огњишта далматинских колониста“, а исту је доставио Зоран Вујасиновић из Јабуке код Панчева).

Колонистичка породица Ђуре и Стане Мељанац, пореклом из Отишића код Врлике, се фотографисала ради израде „Откритог листа“ – документа бугарског окупатора којим су Срби протерани са македонског огњишта. Од десетак сачуваних докумената „Откритог листа“, само се старешина породице Ђуро сликао са далматинском капом. Поред родитеља је њихово потомство: у доњем реду Саво, Љубица, Даница, Цвита и Славко, а у горњем су Милан, Бошко, Јован, Душан, Милица и Марко.

Породица Ђуре и Стане Мељанац у Александрову код Прилепа, октобар 1941. (фотографија преузета из монографије „Пет огњишта далматинских колониста“, а потиче из породичне колекције аутора текста).

Предочене слике сведоче да се завичајна капа налазила на главама одраслих Далматинаца, од њиховог доласка у Македонију па све до егзодуса у јесен 1941., као и да је шајкаче прихватио део њиховог потомства који је рођен у околини Прилепа.

ТОКОМ ИЗБЕГЛИШТВА У СРБИЈИ, ДАЛМТИНЦИ РАДО ПРИХВАТИЛИ ШАЈКАЧУ

У ратном вихору мало слика и докумената је сачувано, а прегледом истих уочавамо код мушкараца битне промене. Не носи се више далматинска капа, него шајкача, шешири итд. Занимљиво је да је Стеван Жежељ 1937. сликан испред школе у Александрову са шајкачом на глави, а исто се поновило седам година касније у окупираној Србији.

Млади чобани, Стара Божурна, 1944. Лево је избеглица Стеван Жежељ, а десно мештанин Томо Цветковић (фотографија преузета из монографије „Пет огњишта далматинских колониста“, а исту је доставио Стеван Жежељ из Сутјеске).

Неколико избегличких породица из Прилепског поља сместило се у Барајеву надомак Београда. Међу њима и породица Јована Раниславића који је у међуратном периоду носио шубару на глави. На новом огњишту главу је покривао са шајкачом, док је његова супруга наставила да носи препознатљиву одећу из врличког завичаја.

Милица и Јован Раниславић, пореклом из Отишића, у избеглиштву у Барајеву, 1945. (фотографија преузета из монографије „Пет огњишта далматинских колониста“, а исту је доставио Радован Раниславић из Београда).

Јужније од Ниша у истој кући са две собе и кухињом сместило се 18 чланова породица браће Ђуре и Николе Мељанца. О привременом боравку код србијанских домаћина сведочи слика Ђуриног млађег брата Николе са традиционалном, војничком капом – шајкачом на глави.

Никола и Марија Мељанац у Доњем Барбешу код Гаџиног Хана, 1945. (фотографија преузета из монографије „Пет огњишта далматинских колониста“, а исту је доставио Тихомир Мељанац Стојан из Сујеске).

ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

У знак захвалности за учињено гостопримство, известан број Далматинаца је на банатском простору наставио да носи шајкаче. Они су истицали чињеницу да им је Влада Милана Недића спасила животе јер композицију воза из Прилепа новембра 1941. није проследила ка Книну (на територију клеронацистичке, геноцидне творевине НДХ), него је избеглице разместила по селима око Ниша и у Тимочкој Крајини. На топао дочек су наишли код својих сународника и у знак захвалности како властима, тако и србијанским домаћинима радо су носили шајкаче на главама.

На свадби Душана и Цвете Мељанац у Сутјесци код Зрењанина, априла 1953. међу 40-ак сватова шајкачу су носили: у првом реду до хармоникаша седи Тодор Тоде Вујасиновић пореклом из Отишића (за време избеглиштва у Србији презиме Вујасин променио је у Вујасиновић), затим у другом реду Симо Рнић, пореклом из Отишића, а до њега (са флашом у руци) Душан Рацић, пореклом из Подосоја код Врлике, на врху крајње десно са другачијим моделом шајкаче је Миле Мељанац Беара.

Забележен је феномен да се генерације које су рођене у међуратном периоду у Македонији постепено културу сећања усмеравају ка далматинском прађедовском огњишту и то манифестују ношењем далматинских капа, што показује део родбине на свадби Миленка Угрчића и Зорице Милошевић.

У Сутјесци, 1982. са далматинским капама су: Милош Рнић (пореклом из Отишића) из Сечња (отац познатомг рукометаша Момира), у средини Миле Угрчић из Београда (до њега супруга Јела), па Војо Грчић из Београда и на крају десно са флашом и капом мештанин Душан (С) Угрчић – Пулијар (фотографија преузета из монографија “Пет огњишта далматинских колониста”, а исту је доставио Војо Грчић из Београда) .

ПОВРАТАК ШАЈКАЧЕ

Специфично је путешествије Луке Деспинића, пореклом из Отишића који се на македонски простор запутио 1923. са супругом Милицом (дев. Арамбашић), једногодишњим сином Душаном и млађим братом Јованом. У колонији Карађорђево, а потом у Александрову проширују породицу са: Јованом (1924), Славком (1926), Маријом (1928), Арсом (1930), Шпиром (1935) и Марком (1937). У 50-ој години живота задесила га је породична трагедија јер је 1940. на порођају умрла супруга Милица, а ни беба није преживела. Наредних 50 година провео је као удовац и преминуо у 100-ој години као најдуговечнији далматински колониста. Са шесторо синова и једном кћерком избеглички период (1941-1946) провео је у Барајеву код Београда. Током рата Лука се бавио ситном трговином, а најстарији син Душан је постао фијакериста у Београду. Маја 1946. Лука се са породицом сместио у Сутјеску код Зрењанина, одакле најстарији син Душан одлази у далматински завичај, где је испросио Јелу Кривошић која преузима „женске“ послове у многочланој мушкој породици. Пошто је Лука био међу писменијим мештанима радни век проводи у сеоској земљорадничкој задрузи на пословима кооперације, где стиче признања од својим мештана. Временом у Сутјесци је остао само син Шпиро (оженио се са Јованком Малбашом) и кћерка Марија која се удала за Стеву Жежеља, док су остали синови отишли на више страна: у Боку код Зрењанина, Придворицу код Чачка, Рипањ код Београда, Качарево и Београд. У познијем животном добу, Лука је из банатске равнице прешао код сина Душана у Придворицу код Чачка. Значи, стицајем животних околности он се по други пут обрео у Шумадији, па је са задовољством на глави носио српску шајкачу плаве боје. Током боравка у околини Чачка, тачније 1985. настао је видео-запис који га представља као крепког 95-годишњег старину који се, уз малу помоћ штапа, пење низ степенице. Таквог га памти и његов унук Драган Деспинић из Сутјеске и додаје да је умерено пио кафу и понекад пиво са пеном. О томе колико се, са дедом Луком, поносе и остали унуци излишно је трошити речи, што потврђује видео-запис који је пронашао (и са земљацима поделио) унук Милош из Чачка. Добијени материјал био је својеврсна „иницијална каписла“ да се латим пера и да, путем коментара слика из разних животних деоница далматинских колониста, као и видео-записа напишем чланак о далматинској капи и шајкачи. Нажалост видео-запис старијег датума није компатибилан за преузимање на сајт, тако да сам замолио ретушера Милорада Антонијевића из Београда да “замрзне” једну упечатљиву слику Луке Деспинића и онда је поставио у текст.

Лука Деспинић 1985. у Придворици код Чачка

Милош Мељанац

Напомена: Забрањено преузимање дела или читавог текста и/или фото/видеа, без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама ВМГ услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.