Из уступљене обимне, драгоцене документације проф др Вељка Ђурића Мишине, за ову прилику, одабрао сам две фотографије које се односе на далматинску светињу – манастир Драговић. Обе слике датирају из 1905 год. када је врличким крајем јездио фотограф Радивоје Симоновић и за собом оставио позамашну колекцију слика.
На првој фотографији је знаменити српски књижевник, песник, преводилац, доктор права, гимназијски професор, бележник, новинар, полемичар, политичар, посланик, учесник на Берлинском конгресу, дипломата, ексцентрични, разбарушени романтичар, а изнад свега агитатор и национални раденик коме је у стваралачком опусу помогло знање немачког, мађарског, руског, грчког и латинског језика – Лаза Костић (Ковиљ код Новог Сада 1841 – Беч 1910, а почива у Сомбору). Необични, овековечени призор Лазе Костића у кратким панталонама испред манастира Драговића подсећа на стихове његове препознатљиве песме “Мед јавом и мед сном” (најпознатија после песме Santa Maria della Salute коју је посветио својој највећој љубави Ленки Дунђерској). Свакако да је боравак у манастиру и околној поддинарској, предивној, нетакнутој природи благотворно деловао на Лазу како би се психички растеретио од породичних брига и бројних обавеза. У чланцима посвећеним биографији Лазе Костића наводи се податак, да је на прелазу између XIX и XX века боравио на Фрушкој гори у манастиру Крушедол, тако да ова фотографија из Далмације може да употпуни његову везаност за српске православне богомоље у Аустроугарској монархији.
На другој слици приказана су манастирска кола – најчешће превозно, вучно средство које је почетком XX века коришћено у Далмацији. К томе да додам наводе хрватског писца Динка Шимуновића који је је оставио трајни писани траг о житељима Далматинске загоре и више пута навраћао у манастир Драговић (нисам наишао на податак да се срео са Лазом Костићем, иако је 1905. био учитељ у оближњем Дицму) и наводио да је поред светиње, на крају дубоке драге било више зграда, спојених једна с другом на најразноврсније начине. Поред седам спојених зграда (у којима је патријархалној заједници живело 50 особа оба пола, округлих, пуних, једрих, црвених лица) налазиле су се две млинице и крчма. Становници ове насеобине су радили на манастирском имању и поносно су говорили о себи: “Ми, намастирчани”! Управо фотографија приказује једног од радника на манастирском поседу, а поред основног превозног средства – манастирских (намастирских) кола (таљига).
Међу најзанимљивије догађаје у дрази где се угнездио Драговић, Шимуновић описује чаробну звоњаву манастирских звона, а нарочито ноћну јеку уочи најаве Божића. Тада би у сумрак долазили становници – горштаци из седам околних села, а свакоме је иза припашњаче вирила барем једна јабука од пушке. По договору јекнула би прва пушка, па за њом паљба на десетине, стотина, да би потом у бојном заносу страшни урнебес од пуцњаве био допуњен са ватреном линијом која би настала након паљења околне драче и грмља, а пламен би се дизао у небо на једној, а на другој страни одсликавао – треперио у реци.
Милош Мељанац
Напомена: Забрањено преузимање дела или читавог текста и/или фото/видеа, без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама ВМГ услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.
