На дан прослављања Рођења Пресвете Богородице – Мале Госпојине – славе манастира Драговића, пензионер Илија Миљковић из Инђије, а пореклом из Кољана подно Динаре, послао ми је слику групе Врличана у народним ношњама испред манастира Драговића снимљену 1956. године. Према његовим речима, фотографија сведочи о последњем Врличком колу одиграном у манастирској порти пре његовог потапања како би се изградила брана на Перућком језеру. Врличко коло води Илијин отац Петар Миљковић (у народној ношњи), а на другом крају кола је Митар Вученовић Релић. Нажалост Илија нема потпуне личне податке за шест девојака у народним ношњама, осим да су из фамилија Винчић, Вученовић и Миљковић. При томе има сазнање да је од свих лица са слике у животу још само Пера Миљковић из Инђије. Даље, Илијин отац је помагао у манастиру Драговићу, па је 1956. последњи пут брецао на великом звону.
Пре потапања манастира приличан број камених блокова је, са старог манастира, изнет на вишу коту како би се са истим изградила нова богомоља. Занимљиво је да је олтарски део цркве три пута миниран, али ипак није срушен па при мањем водостају израња из језера.
Стварањем Перућког језера није само потопљен манастир већ и село Кољане (већински насељено српским становништвом) чији су се житељи преселили у околину Београда, а они који су били хрватског порекла ка средишњем делу Хрватске. Поред Кољана, вода из језера је потопила и делове атара суседних села, што је проузроковало да око 2.000 Врличана заувек напусти своја вековна огњишта. Данас у Кољанима живи свега неколико људи старије животне доби.
На крају треба навести две занимљивости, прва да је Илија познат и као велики хуманиста – добровољни давалац крви (преко 100 пута), а друга да пензионерске дане користи за рестаурирање старе дрвенарије и да посла има “преко главе”.
Милош Мељанац
Напомена: Забрањено преузимање дела или читавог текста и/или фото/видеа, без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама ВМГ услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.
