Често се дешава да завичај својих предака емотивније доживљавају лица која су рођена и одрасла преко „седам гора“ од прађедовског огњишта. Типичан пример је врличанка Сава Гајић Ивић која је, после Другог светског рата, животни пут започела у равном Банату, у породици протераних, међуратних далматинских колониста из Македоније (којима је комунистичка власт забранила повратак у своје куће и њиве у Прилепском пољу). После пола радног века, она је са породицом потражила боље животне услове у Швајцарској. Може се запазити једна занимљива константа, да географско удаљавање од далматинске прапостојбине, њој даје већу снагу за поетским набојем, изреченим кроз стихове посвећене људима и простору између Свилаје и Динаре. К томе треба додати њену чврсту утемељеност у православљу коју успешно преноси на своју децу. Породица је за њу светиња, а почасно место заузимају деда и баба. Препуштамо посетиоцима сајта да се, кроз делић њеног стваралачког опуса, сами упознају са још једним врличким, песничким бисером који је у пуној снази. Поносни смо што је имамо и очекујемо да нас обрадује са новим песмарицама.

                                                  Биографија – Сава Гајић Ивић

Сава Гајић Ивић, рођена је 1954. године, од оца Гајић Боже и мајке Гајић Милице, рођене Стричевић. Савини родитељи су пореклом из Врличког краја. Гајићи су из Отишића, а Стричевићи су из Кољана. Након Другог светског рата добијају колонизацију у Средњем Банату. Стричевићи у Међи, а Гајићи у Сутјесци, где је Сава и рођена као треће од четворо деце.

Васпитавана је у духу Православља и свих оних вредности које красе људе из Крајине.

Постојбину својих предака  Сава носи у срцу и претаче у песме.

Своје рано детињство провела је у Сутјесци, а затим у Међи код маминих родитеља и брата.

Школовала се у Међи и у Зрењанину.

Радила је у Србији као службеница 17 година, а затим са породицом одлази у Швајцарску.

Удата је и има троје деце. Најстарије дете – ћерка Ивана, такође пише и то духовну поезију, чије се песме компонују и певају на Светим Литургијама.

Склоност ка поезији Сава је испољила врло рано – са 14 година написала је своју прву песму.

У Швајцарској је заједно са пар писаца основала Литерарни круг Швајцарске “Златно перо”, чији је заменик председника.

Учествовала је у многим зборницима и Антологијама поезије како у Матици, тако и у расејању. Такође је заступљена у Антологији “Савремено стваралаштво за децу српских писаца у расејању” и у Биографском лексикону “Српски писци у расејању 1914-2014”.

Пише дечију, љубавну и родољубиву поезију.

За свој књижевни рад је више пута награђивана.

Објављене књиге:

“Завири у машту”

“На звезданом јастуку”

“Теби на радост”

“Мрвица душе”

“Најлепше је песма бити”

“Јеси ли ту, Лазаре?”

Трилогија – “ТРАГОМ ВРЕМЕНА”:

“Мера за љубав”

“Сенке радости”

“У завежљају душе”.

Трилогијом “ТРАГОМ ВРЕМЕНА” и “Јеси ли ту, Лазаре?” обележава педесет година поетског стваралаштва.

Уредница је “Надахнућа”, неколико зборника “Завештања”, “Антологије Завештања”, двојезичног зборника “Златне речи”,  као и других књига.

ТАМО ГДЕ ЈЕ КНИН, ТАМО ГДЕ ЈЕ ВРЛИКА

СТОЈИМ ПРЕД КУЋОМ ОД КАМЕНА,

У ПОСТОЈБИНИ ПРАДЕДОВОГ ПРАДЕДА:

– ПА ЗАР СЕ НИЈЕ МОГЛО ОСТАТИ?

И ЗАР ЈЕ МОРАЛО  – ТАМО?

А ОНИ СУ МОГЛИ, И МОГУ, И ТАМО, И ОВАМО.

ГЛЕДАМ У ОСКОРУШУ ИЗА КУЋЕ

О КОЈОЈ МИ ЈЕ ПРИЧАО ДЕДА,

КАКО ЈЕ РАЂАЛА ГОДИНЕ СВАКЕ,

И КАКО ЈЕ БИЛА СЛАЂА ОД МЕДА.

ПАМТИМ СВЕ МУДРЕ РЕЧИ ДЕДИНЕ,

ЈЕР ТЕШКИХ ВРЕМЕНА СВЕДОК БИО ЈЕ.

У ДРВЕНИ КОФЕР “СПАКОВО” ЈЕ ПОСТОЈБИНУ

– СА ЗИДА КАНДИЛО, И СЛАВСКУ ИКОНУ.

А КРАЈ ОГЊИШТА, САМО СУЗУ ОСТАВИ,

ЈЕР ЗА ПОНЕТИ ШТОГОД, НИЈЕ БИЛО ВРЕМЕНА.

КРЕНУО ЈЕ, ДА БИ ЗАШТИТИО МЕНЕ,

А САДА И ДЕЦУ МОЈУ, ОД МОГУЋЕГ,

СЛИЧНОГ БРЕМЕНА.

САД ГЛЕДАМ У КУЋУ КОЈА СЕ КРУНИ,

А СУЗЕ САМЕ НИЗ ЛИЦЕ ЛЕТЕ,

ТУГОВО ЈЕ ДЕДА ДО КРАЈА ЖИВОТА,

А ПРИЧЕ О КРАЈИНИ БИЛЕ СУ ПУНЕ

БОЛА, ЉУБАВИ, СЕТЕ.

И САМО ШТО СЕ НЕ СРУШИ МАСЛИНА СТАРА

КОЈУ ЈЕ ЗАСАДИО ПРАДЕДОВ ПРАДЕДА,

А КАД ЈЕ МАЛО БОЉЕ ПОГЛЕДАХ,

УЧИНИ МИ СЕ ДА И ОНА МЕНЕ ГЛЕДА.

О, БОЖЕ МИЛИ, ОНА МЕ ГЛЕДА

И КАО ДА ЖЕЛИ РЕЋИ МИ НЕШТО,

А ЈА ОД ТУГЕ ОБОРИХ ПОГЛЕД

И ОБРИСАХ СУЗЕ НЕВЕШТО.

ЗНАМ, РЕЋИ ЋЕ ПРЕЦИМА ДА БИЛА САМ ТУ

НА ИЗВОРУ ПРЕЗИМЕНА МОГА,

И УМЕСТО ПРАДЕДОВОГ ПРАДЕДЕ,

ЗА ЗДРАВЉЕ МОЈЕ МОЛИЋЕ БОГА.

МОЛИТВУ НОСИЋЕ ВЕТРОВИ С ДИНАРЕ,

МОЛЕЋИ БОГА У ХРАМУ СВЕТОГ НИКОЛЕ,

ГДЕ ГРОБ ХРИСТОВ ЧУВАЈУ

МОГА РОДА ДЕЛИЈЕ.

ХВАЛА ТИ КУЋО ОРОНУЛА,

ХВАЛА ТИ МАСЛИНО НАКРИВЉЕНА

И ТЕБИ, ОСКОРУШО ОСУШЕНА.

ХВАЛА ВАМ ШТО МЕ РОДБИНСКИ ДОЧЕКАСТЕ

И ИСТО ТАКО НА ПУТ ИСПРАТИСТЕ.

И ДОК ОДЛАЗИМ, И ЛАГАНО СТАЗОМ ГАЗИМ,

ОСЕТИХ ДА ЋЕ И НАЈМАЊА ТРАВКА ВРЛИЧКОГ КРАЈА,

СА ПРЕЦИМА МОЈИМ СВЕ ВИШЕ ДА МЕ СПАЈА.

ЈЕР ТАМО ГДЕ ЈЕ КНИН,

И ТАМО ГДЕ ЈЕ ВРЛИКА,

ТАМО СУ И ДУШЕ МОЈИХ ПРЕДАКА.

АУТОР: САВА ГАЈИЋ ИВИЋ

МОМ ДЕДИ

ИСПОД СТРЕХЕ КУЋЕ РОДНЕ

СЕДЕЛА САМ НА ТРОНОШЦУ

– ОНОМ СТАРОМ, ИСКЛЕСАНОМ

ВЕШТОМ РУКОМ ДЕДЕ МОГА.

ЗНАО ЈЕ СТАРИ ДЕДА

МНОГО ТОГА ДА “САЛИЈЕ”,

ТО УМЕЋЕ И ВРЕДНОЋУ

ДОНЕО ЈЕ ИЗ ДАЛМАЦИЈЕ.

ИЗ ВРЛИЧКОГ КРАЈА – ДЕДА

СВЕ ЈЕ ПРИЧЕ МЕНИ ДАО,

ДА КРОЗ ПЕСМЕ ВЕЧНЕ БУДУ,

ДА НЕ ОДУ ЗАБОРАВУ.

СТАРИ ДЕДА МИЛОГ ЛИЦА,

НЕЖНОГ СРЦА КОЈЕ ВОЛИ,

СВОЈОЈ ДЕЦИ ТЕПАО ЈЕ

“МИЛИ МОЈИ СОКОЛОВИ”.

НА ТРОНОШЦУ ДРВЕНОМЕ,

ИЗ ОТИШИЋА ДАЛЕКОГА,

СЕЋАЊЕ МЕ УВЕК ВРАЋА

НА МИЛЕНОСТ ДЕДЕ МОГА.

И НЕ БРИНИ, ДРАГИ ДЕДА,

ЗАБОРАВУ НЕЋУ ДАТИ

ОНАЈ КАМЕН – КАО ЗНАМЕН,

ПЕСМАМА ЋЕ ВЕЧНО СЈАТИ.

СУЗА ОД ДАВНИНА

ВРАТИЛА СЕ СУЗА ЈЕДНА

ШТО ЈЕ СТАРИ ИСПЛАКАШЕ,

НЕ ДА ДА СЕ ЗАБОРАВИ

КАД ОГЊИШТЕ НАПУСТИШЕ.

ВРАТИЛА СЕ СУЗА ТЕШКА,

ИЗ ЈОШ ТЕЖИХ ДАНА,

СХВАТИЛА САМ – НИЈЕ ПРОШЛОСТ

И НИЈЕ ОДБОЛОВАНА.

ГОРКА СУЗА ОД ДАВНИНА,

ОВА СУЗА ПОВРАТНИЦА,

САКРИТИ СЕ ВИШЕ НЕ ДА,

ПОСТА БЕЛЕГ БЛЕДИХ ЛИЦА.

ЈА ЈЕ МОЛИМ: БУДИ ТИХА

КО ШТО СУ И СТАРИ ЗНАЛИ,

ЧАК И КАД НА ПРАГ СТАДОШЕ

КАД СУ ВРАТА ЗАТВАРАЛИ.

НЕ ИГРАЈ СЕ СУЗО, САДА,

ДЕ, ПОСЛУШАЈ, И НЕ КИЊИ,

РЕЧ ОЧЕВА И БЛАГОСТ МАЈКЕ

ЧВРСТИ СУ КО КАМЕН СИВИ.

КАО КАМЕН ОКО КНИНА

ШТО У МОМЕ ГЕНУ СИЈА,

ОНАЈ КАМЕН, ОНАЈ ЗНАМЕН,

ГДЕ ОСТАДЕ ДЕДОВИНА.

ВЕЋ ОДАВНО ПО ЊОЈ ДРУГИ

ШЕТАЈУ И ТРАВУ ГАЗЕ,

ИАКО МЕ НЕМА ТАМО,

У МЕНИ СУ СВЕ ТЕ СТАЗЕ.

И ТЕЧЕ СУЗА ОД ДАВНИНА,

ОД БАНАТА, ПА ДО КНИНА!