http://www.ferata.hr/bulj-necete-od-sinja-napraviti-kantu-za-smece/

Исти аршин?

У потпуности се слажем са наводима изнетим у отвореном писму саборског заступника – истовремено и сињског градског вијећника Мире Буља, у којем агрументовано изражава неслагање са рјешењем Државног инспектората РХ, према којем се обавезује Чистоћа Цетинске крајине д.о.о. да, од 14 октобра 2019, преузима мјешани комунални отпад с подручја града Вргорца и исти депонује на локацију Мојанка код Сиња.

Господин Буљ, на почетку јавног саопштења, са запрепашћењем констатује нелогичност да се вргорачки комунални отпад превози сто километара до одлагалишта поред Сиња. Даље, сматра да је насумице изабрана Цетинска крајина за смештај смећа, да се тиме не решава, него додатно угрожава околина и здравље грађана Сиња, поготову најугроженијих насеља Брназа и Турјака. На мети критике Мире Буља су сви надлежни у Министарству заштите околиша, Сплитско-далматинске жупаније и Града Сиња, јер не схватају принцип одрживог господарења отпадом, него решење виде у штетном, неучинковитом и промашеном „путничком аранжману за отпад“. Сасвим је на месту и његова констатација да је актуелна власт, уместо реализације давно обећаних развојних пројеката, прешла на решавање вргорачког отпада. Потпуно је у складу са демократским правима грађана и позивање Сињана да се супротставе послу око складиштења отпада. Искуство у бављењу политиком, саборски заступник Миро Буљ је нарочито показао у закључном делу свога писма које је сажео у слоган:“Од Сиња канту за смеће направити НЕ-ЋЕ-ТЕ“.

Од локације Мојанка 30-ак километара северније налази се село Отишић, где је забележен много драстичнији случај угрожавања околине и здравља становника Врличке крајине, па и шире, о чему сведоче следећи аргументи:

1. Део сеоског атара Отишића (Пољанак) већ скоро две деценије служи за регионално депоновање крутог кућног и индустријског отпада који је много опаснији у односу на мјешани комунални отпад из Вргорца;

2. Да се само из Вргорца одлаже комунално смеће у Отишићу било би подношљиво, него камиони довозе отпад из више десетина насеља Цетинске крајине;

3. Говорка се да се и медицински отпад складишти у Отишићу, што са осталим смећем може бити еколошка темпирана бомба;

4. За разлику од насумице изабране локације Мојанка за комунални отпад, Отишић је плански предвиђен за медицински отпад, из разлога који је познат сваком пунолетном становнику Цетинске крајине, па и средњошколцу;

5. Отишић нема проблем само са наведеном депонијом за коју је рађена студија, него и са бројним дивљим одлагалиштима смећа, што је директна последица пропуста у раду локалне власти;

6. Представници власти нису обећавали развојне пројекте малобројним повратницима на своја прадедовска огњишта у Отишићу, него су им својеврсном опструкцијом фазно обнављали електро-мрежу (међу последњима у Републици Хрватској), а кад ће водоснабдевање доћи на ред, не зна се. Значи, у решавању елементарних инфраструктурних услова за нормалан живот локална власт се показала изузетно спором, али је на другој страни била знатно ажурнија када је требало Отишић претворити у „канту за смеће“.

7. Са депоније у Пољанку отровне материје се подземним каналима сливају у Перућко језеро, на површини пливају велике масне флеке тако да вода није за купање, него је права антиреклама туристичке понуде, ионако неразвијене Врличке крајине. Отрови се из Перућког језера разносе реком Цетином поред Сиња, па све до Омиша где загађују и Јадранско море. Није тешко закључити да је нелогична била одлука да се, село у близини горњег тока реке Цетине, изабере за депонију смећа Цетинске крајине, уместо да се потражи погодна локација у доњем току реке. Из напред наведеног произилази да депонија у Отишићу превазилази локалне, далматинске оквире, те да представља проблем од републичког значаја.

Замолио бих саборског заступника господина Буља (који не заступа само житеље Сиња, него и највећи број становнике Цетинске крајине и Далматинске загоре, о чему сведочи и натпис Загора на његовој мајици), да размисли да ли би било сврсисходно да се његово јавно обраћање прошири са још једним случајем регионалне депоније смећа. Заправо, чуди ме да његово оштро око у заштити природне средине поред реке Цетине није запазило још драстичнији случај „канте за смеће“ у коју је претворено село Отишић.

Време ће показати да ли можемо очекивати од саборског посланика Мире Буља да покаже исти аршин у бризи за очување природне лепоте Цетинске крајине, како у околини Сиња, тако и у околини Врлике, па да са истим жаром упозна јавност и са вишегодишњим проблемом депоније за смеће у Отишићу и затражи њено затварање. Милош Мељанац