Уочи насилног разбијања и распарчавања друге Југославије, скоро свако домаћинство у Врличкој крајини имало је завидан сточни фонд, што за своје потребе, што за продају. Највише су се гајиле овце, затим краве, свиње, козе … Нарочито су на цени били јагањци чије је месо завршавало на менију многих познатих ресторана на Јадранској обали. Вредним Врличанима – сточарима на руку је ишла богомдана природа богата гајевима, пропланцима, ливадама и пољима, од шумовите Свилаје, затим водом издашне реке Цетине, до зеленог појаса у подножју Динаре.
Данас у опустелим селима – згариштима, слика је сасвим другачија – депримирајућа. Плодне њиве зарасле су у коров, а бујне ливаде и поља траже косце – људске руке и животињске вилице. Изузетак од предоченог сивила представљају ретки повратници који су се определили за сточарство. Примера ради, у Отишићу браћа Жељко и Јовица Рађен имају стадо од пар стотина оваца, породица Шпире Устића неколико десетина крава, у Цивљанима повеће стадо оваца налази се у домаћинствима Иветића и Зеленовића … Остали повратници на прадедовска огњишта имају незнатан број сточних грла (искључиво за личне потребе), или се месом снабдевају у продавницама/пијацама у Врлици, Сињу, Книну. Са неколико слика предочићемо природне лепоте (неискоришћен потенцијал за сточарство) врличког завичаја.
Милош Мељанац
НАПОМЕНЕ:
Део фотографија преузет од Владимира Маринка.
Забрањено преузимање дела или читавог текста и/или фото/видеа, без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама ВМГ услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.
