Витка дева, препланулог лица,
над врелима дигла се Капница.
‘Аљине јој јеле и борови,
кошуље јој кроје соколови.
Ђендар су јој доци и пашњаци,
музика јој чобански кораци.
Бошча јој је од облака бијела,
љепшу нема Далмација цијела.
Плетеницу вихор јој свезује,
а боре јој бура урезује.
Шлапе су јој зелене ливаде,
стазе су јој њиве и ограде.
Сва мирише кадуљом и смиљем,
рунолистом и дивним босиљем.
Сунце скрива у сванућа ведра,
врела бистрих пуна су јој њедра.
У наручје узела долину
па у крило просула Цетину.
Косе драге, шумовите стране,
оградило каменито раме.
Па се дигла небо да придржи,
бринем стално да л’ ће да издржи.
Вило горска, леђа моја тврда,
Шта бих био ја без твојих брда?
Витка дева, препланулог лица,
над Цетином дигла се Капница.
Александар Васиљевић
