Током боравка у врличком завичају, мој домаћин Владимир Маринко ми је, у улози водича, омогућио да посетим најзначајније природне лепоте; манастир Драговић, цркве, гробља, Перућко језеро, као и места и грађевине која су обележила врличку, историјску вертикалу. У више наврата, Маринко ми је излазио у сусрет да, мимо утврђеног плана, обиђемо и неке туристички атрактивне дестинације. Једна од њих је „врлички Шенбрун“ (Schönbrun) која се налази у Подосоју. Објашњење да Врлика (као и Беч), има свој Шенбрун налази се у следећој чињеници. Цар Фрањо Јосиф је 1875. обилазио Далмацију, па је једну ноћ, са свитом, преспавао у Подосоју, у кућама знамените породице Вуковић. Очаран са бујним цвећем, зеленилом и каменим столом у хладовини,  аустријски цар је овај угодан кутак на Земљи назвао „врлички Шенбрун“.

Од цареве посете прошло је скоро 150 година, многе ствари су се у Подосоју промениле, али је заселак задржао назив Шембрун (мало модификован назив у односу на изворни – бечки). Три зграде су задржале првобитни изглед, а да се догађај када је царска нога крочила у Врлику, представи ширем кругу туриста, побринуо се предузмљиви туристичке делатник Милан Биук. Он планира да дочара амбијент са краја XIX века, укључујући цареву слику, сто за којим је Његово височанство обедовало, као и са низом старих предмета домаће радиности, пољопривредних алатки, етно-збирке и др. Захваљујући мом сналажљивом домаћину Маринку, као и предусретљивим члановима породице Биук, омогућено ми је да завирим у „врличке царске одаје“ које ће ускоро бити претворене у музејску поставку.

После обиласка експоната, уследио је пријатан разговор са виспреном 92-годишњом баком Маром Биук (удовицом Јакова), која и у позном животном добу израђује комплете врличке народне ношње, а чије делове смо могли да видимо и истовремено да се дивимо. Радне навике и гостољубивост пренела је и на своје потомство, тако да је њена кћерка – Веселка Беванда прекинула посао око прављења ракије „ораховаче“, те нас послужила са првим овогодишњим родом смокава које су стигле из Дубровника. Такође, активности на оближњој фарми дивљих зечева, на кратко је прекинуо и Марин син Жељко, па нам је показао раскошан таленат за приповедање разних смешних догодовштина из прошлости Врличке крајине.

Изражавам захвалност земљацима – врличанима из Кољана и Подосоја, из фамилија Маринко и Биук, уз чију помоћ сам допунио прадедовско-завичајно, културно-историјско знање, зачињено са пријатним разговором.

Милош Мељанац

Напомена: Забрањено преузимање дела или читавог текста и/или фото/видеа, без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама ВМГ услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.