Злогласна акција „Олуја“ хрватских оружаних снага, изведена уз подршку моћних „демократских држава“, резултирала је протеривањем српског, крајишког становништва са њихових вековних огњишта, као и систематским, тросменским пљачкањем и паљењем покретне и непокретне имовине. Вандализам освајача, ту се није зауставио. Примера ради, у Отишићу на рушилачком удару „јахача апокалипсе“ нашле су се и бандере сеоске електромреже, а све са циљем да се компактно насеље српских житеља избрише са географске мапе Далматинске загоре. Вишедеценијско замајавање прогнаних да ће им се пружити помоћ при повратку у девастиране куће, најречитије се огледа на плану обнове предратне инфраструктуре кроз случај брачног пара Петра и Маре Борковић. Вођени жудњом за завичајем, они су после две деценије изгнанства, самопрегалачким радом обновили згариште и створили какве-такве услове за опстанак, али до данас струју нису добили, иако је гомила нових бетонских бандера годинама лежала у центру села. На жалост, нису они једини повратници на прадедовска огњишта који животаре без електричне енергије, пошто има још отишићких заселака који „не знају“ за Теслино генијално откриће, па њихови житељи живе испод свих цивилизацијских стандарда. Када се то има у виду, не треба да чуди фактичко стање на терену тј. да се Отишић налази пред гашењем, што потврђује чињеница да, од предратних хиљаду становника, данас у њему борави тридесетак људи, махом старије животне доби..
Предочавањем чињенице да се, на почетку XXI века у селу државе чланице Европске уније живи без струје, филмска репортажа РТС-а о брачном пару Борковић, емитована 29 маја 2016, шокирала је јавност. Са запрепашћењем гледаоци су могли да чују празна обећања из надлежне електро-дистрибуције, затим неприхватљива оправдања да је у питању мали број људи којима треба струја на једној, а да су на другој страни трошкови поновног постављања електромреже превисоки, да заселак Борковића није на листи приоритета, да се стрпе до даљњег и сл. С тим у вези, указујемо на следеће парадоксе:
Прво, сва вишегодишња обећања и оправдања надлежних локалних органа власти и предузећа упућена Борковићима у директној су супротности са географским податком, да је брана Перућа удаљена свега неколико километара од Отишића, као и да сва околна насеља имају уредно снабдевање са електричном енергијом;
Друго, у вези наведеног егзистенцијалног проблема повратничке породице није се чуо глас представника српске заједнице из Републике Хрватске. За неке минорније животне тешкоће хрватског живља у Републици Србији, у најкраћем року, представници хрватске заједнице обавештавали се јавност у обе државе и пратили решавање проблема;
Треће, највиши представници власти из Републике Србије апеловали су да се, поред осталог, реши овај случај – али без резултата. На другој страни за молбе, захтеве хрватске стране, Република Србија по правилу показује разумевање.
Упркос свим животним недаћама, остали су упечатљиви кадрови из потресне телевизијске репортаже – Марине веселе песме. Требало је да прође три године од новинарског извештаја, па да се ствари помере „са мртве тачке“. Тачније, 21 јуна 2019. забележио сам радове на путу Врлика – Сињ, којима се електровод примиче засеоку Борковићи. С обзиром да „струја премошћава магистрални пут“, надам се да неће протећи још три године како би се упалило светло у кући Борковића, па да се и овај заселак из XIX, поново врати у XXI век.
Да би потпуније разумели предочену тему електрификације села Цетинске крајине, сматрао сам да је упутно подсетити се на филмску репортажу из 2016. под насловом „Живот повратника код Книна – без струје и посла“.
Уз сву захвалност аутору прилога на уложеном труду, напомињем да наслов чланка у потпуности не одговора чињеничном стању на терену, јер су изостављена два битна проблема која мештанима задавају велику главобољу. Елем, за разлику од других околних села, Отишић нема водоводну мрежу (није је никад ни имао), а кад ће иста бити постављена, не знамо. Опет надлежни органи потежу исте разлоге као и код електровода.
Даље, слику дискриминисаних становника села који живе без воде и без струје, употпуњује податак да Отишић има нешто што околна села немају, а то је депонија смећа који се ту лагерује из других делова Далмације. Ова тема заслужује посебан коментар.
Из свега напред наведеног, новинарски наслов требао је да гласи: “Живот повратника код Книна – без струје, воде и посла, али поред регионалне депоније смећа – еколошке бомбе“.
Милош Мељанац
Напомена: Забрањено преузимање дела или читавог текста и/или фото/видеа, без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама ВМГ услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.
